Ту нема ни јучер, ни данас, ни сутра…
Преостаје само нада и очекивање.
Збивања су у машти, а мисли су снови о сновима.
Повијест је низ халуцинација,
човјечанство живи у опсјенама,
а погиба са лажи на уснама.
Када умрем, хтио бих да моје име припадне
не једној улици ни некој звијезди,
но радије једној лијепој, великој, миришљавој ружи.
За мном да заплачу Марије, али само лијепе
и да се скупе есенције пролију
у љубавно изгарање над ломачом тијела.
Да смрт моја не дошавши прерано ни прекасно
буде мотив за дубљу,
свечану музику енергије која прочишћује.
Јер патња мора да је заслужила једну вјечиту љепоту.
И све ове ријечи једном насумце бачене у вјетар,
да се врате други пут,
с дубљим сталнијим звуком и чишћим значењем,
да се догоди сазнање прољећа.
