Блажено јутро које падаш
у свијетлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.
Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
чезнућем сунцем, јорговану.
Дијелиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цијели тмасти
видик те собе пуне бриге.
За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмјех мали,
у чаши воде кита цвијећа.
Блажено јутро које падаш
са снопом свјетла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.
