Круни се твој камен и у прах претвара:
Сваки дан га сунце по мало обара
Сваку ноћ га црни ветар развејава.
Стојиш тако, главо, по мало у небу:
Тек понеки ниски дим ти очи такне,
Свака ведра птица крај тебе замакне,
Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу.
Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода,
Неки бистри корак, лаки поток, лахор.
У твојој одаји: само мрак и штакор.
Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
Облаци ти кулу облаче у бело.
Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело.
