Textual description of firstImageUrl

Момо Капор | 29. XI 1972.



Двадесет и осмог у подне, пробијајући се кроз припите чиновнике пуштене два сата раније с посла, он ће се изненада сетити тек помужeног млека.
Возиће три сата кроз слеђену равницу, све док не избледи брбљање локалног диск-џокеја. Његов ће син казати: "Гле, како је висока трава!" а он ће казати: "То је кукуруз, кретену један!" и још ће казати: "Научићеш ти мени шта је кукуруз или не био ја – ја!" а жена ће казати са стражњег седишта: "Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?" и још ће казати: "Преморен си, изгубио си сасвим живце!" а он ће возити и возити, следећи непрестано неку само њему видљиву линију, све ће брже и брже возити, као коњ који осећа да се приближава појилу.
Утераће аутомобил у двориште кроз шкрипаве вратнице које су одавно заборавиле испрезање коњске запреге. Из шталe ће изаћи неудата сестра и казаће: "Види ме каква сам, што ниси јавиjо?" и казаће још његовој жени: "Опрости, не могу да ти дам руку, полагала сам кравама, јој, види ме каква сам!" а жена ћe казати: "Ма, ништа, ништа, само ви радите!" и пољубиће хладан новембарски ваздух изнад десног сестриног рамена, јер не воли да се љуби у лице. Сестра ће више него икада личити на њега кад мрзи себе, док их буде уводила у кућу у којој се ложи једино у кухињи.
Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: "Што нијеси јавијо?" а мајка ћe казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: "Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!"
– Малом се пишки... – казаће његова жена.
Онда ће пити веома слатку кафу. Кафа ће бити слатка због тога да гости не помисле како се штеди на шећеру.
Онда ће се сетити да није ништа донео кући.
Онда ће неудата сестра стајати покрај лименог шпорета, а свима у кухињи ће бити јасно да се жртвовала, да је престарела за удају, да је одвајала од уста, да је волела децу и да је остала покрај ова два гроба, а када свима постане то сасвим јасно, сестра ће се заплакати и изићи из кухиње.
Онда ће и он изићи да види двориште, и спазиће нов бицикл. Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља. Остао је заувек гладан бицикла. И сад, док се вози поред колонистичких кућа Радојевића, Милошевића, Војиновића, Милића, Ћатовића, Мучалица, Божовића, Пејовића. Петковића, Лончара, Чарапића и  Бањаца, у ушима ће му одзвањати реченица његове младости: "Дај један круг!" Видеће осамљенe  салаше у даљини, видеће зеца у трку, видеће задружни дом из чијег крова ђикља трава. Вратиће бицикл тамо где га је нашао, па ће ручати чорбу ("Што ниси јавијо, заклали би пиле!"), док се око његовог аутомобила у дворишту буду окупљале гуске. И, одједанпут, изгледаће му као да никуда није ни одлазио. Глупе ли куће. помислиће док будe сам себе гледао у оном стану од картона што подрхтава када испод њега протутњи аутобус ЗЗ, у оном тамо граду, где се плаћају спавање, вода, ваздух, топлота и асфалт испод кола. Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му јe под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу. Нестаје му филтер-цигарета и он завија очеву шкију у тоалет-папир марке "Голуб", а затим гледа у ватру.
Ватра. Једноставног ли грејања! Најзад може да дише, јер то више није оно проклето цeнтрално грејањe које суши грло и корен косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни вечито зујање АЕГ-система, на коме човек не може огрејати ни дланове ни душу, ни љубичасти пламен из пакла пећи на нафту, ни цицијашка топлота лондонских пећи на пени, то није отровни дах гвоздених наказа из студентског дома "14. децембар" код железничкe станицe, кад се будио посут хладним пепелом угља – то је ватра.
Спаваће у хладној соби испод огледала за које је затакнуто пауново перо. У зору, испод топле перине, осетиће да га неко гледа. Видећe да су то фотографије; по десетак, дванаестак фотографија у сваком раму, испод стакла упљуваног мувама. Видеће најпрe сeбe на матурској слици: висока таласава фризура и дрзак поглед, лептир-машна (цео разред сликао се са једном лептир-машном посуђеном од фотографа), а затим "Поздрав из ЈНА, Пула 1960" и "Много поздрава из Венеције 1964". Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирeнe споменицe "Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљујe..." и обојена разгледница Вука Караџића, још и његова диплома за прво место у јесењем крос-контрију 1952. и фотографија дјeда и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави: "Пази, птица!" У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даљe гледа у онај зид.
Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја презимена.



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана