Посетитељко нежна, стижеш у цвету и води.
Више си него та бела глава коју стежем
рукама, попут грозда, сваког дана.
Никоме ниси слична откако те волим.
Допусти да те прострем између жутих венаца.
Ко пише твоје име словима од дима између јужних звезда?
Ах, пусти ме да се сетим каква си била тада
када још ниси постојала.
Одједном ветар урла и удара о мој затворен прозор.
Небо је мрежа скамењена од сеновитих риба.
Овде замиру сви ветрови, сви.
И свлачи се киша.
Птице бежећи пролазе.
Ветар. Ветар.
Могу се борити само против људске снаге.
Невреме скупља тамно лишће
и одвезује све барке везане ноћас о небо.
Ти си овде. Ах, ти не бежиш.
Одговараћеш ми све до последњег крика.
Привини се уза ме, као да се плашиш.
Ипак ти понекад чудна сенка дира очи.
Сада и сада, малена, доносиш ми козју крв
и груди су ти мирисне као и она.
Док тужан ветар јури убијајући лептире
љубим те и моја радост гризе ти уста од шљиве.
Мора да те је болело да се на ме привикнеш,
на душу ми дивљу и самотну, на име од кога сви беже.
Толико смо пута видели звезду како гори
љубећи нам очи
и сумрак што се над нама губи у лепези што се врти.
Милујући те кишиле су на те моје речи.
Одавно волех твоје тело од осунчаног седефа.
Чак верујем да си владарка свемира.
Донећу ти лапагерие, радосно цвеће с планина,
тамне лешнике и шумске цегере пољубаца.
Хтео бих с тобом учинити
што и пролеће чини с трешњама.
