мој властити одраз,
који нисам знала
да имам
јер сам откривала свет
са теретом
наслеђених клишеа.
Тражила сам пречице
да бих испунила снове
које нисам сневала
и крила те
као страшни грех,
хир младости
која жуди за нечим
што јој не припада.
А ти си ме спознао
боље него ја сама,
расцветалу и слободну,
стидљиву и порочну
у исти мах.
Читав космос
збио се
у оном малом простору
који смо једно другом
дали,
као да нам осим њега
ништа не преостаје.
Довољно да ухватим
и загрлим
оно парче неба
тако потребног за дах
и снове
од којих више немам
ни жеље ни права
да одустанем.
