мој драги витеже,
сакривен од погледа
и журбе овога света.
А ти си све време био ту
јер никуд ниси ни ишао,
само сам ја била
превише далеко од себе
да бих те препознала.
Пробудио си ме
а да нисам ни знала
да сам спавала,
баш када сам помислила
да ћу о теби само маштати.
Пуне су ми зенице
твојих очију,
шире се до краја свемира
потоцима твојих речи.
Враћам се у своје тело
као да је било туђе,
јер је заборавило
трептаје твојим додиром.
Радујем се њихању
бокова док ходам,
осмех ми не бежи са усана
јер се сваки наш тренутак
претвара у вечност.