када су ми кораци били прекратки
а воља слаба
да удахнем дубоко.
Враћало те је изнова
озарено сећање,
попут ноге
која додирне утабану стазу.
Ти и не знаш
колико смо пута
у паперјастом своду
били скупа,
када год сам хтела
да полетим,
а наши животи су текли
не дотичући се.
Смејале су нам се мисли
док смо настављали
започете реченице,
одувек слични
близанци.
Чезнули смо за њом
и својим длановима
пронашли слободу,
бескрајну путању
тела и душе.
Саливени челом
у прекрасну симфонију,
наши акорди
одзвањаће небом
и када нас не буде.
