Textual description of firstImageUrl

Љиљана Ковачић | БУЂЕЊЕ



Дозивала сам те
када су ми кораци били прекратки
а воља слаба
да удахнем дубоко.

Враћало те је изнова
озарено сећање,
попут ноге
која додирне утабану стазу.

Ти и не знаш
колико смо пута
у паперјастом своду
били скупа,
када год сам хтела
да полетим,
а наши животи су текли
не дотичући се.

Смејале су нам се мисли
док смо настављали
започете реченице,
одувек слични
близанци.

Чезнули смо за њом
и својим длановима
пронашли слободу,
бескрајну путању
тела и душе.

Саливени челом
у прекрасну симфонију,
наши акорди
одзвањаће небом
и када нас не буде.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана