Дан када се разрешимо земног јада –
И брзи бол времена – боле зада –
Све видније таштине су овог света.
Себи кажем: раставља нас судба клета!
О, љубави не зборимо више сада.
Зло живота кô снег дође и отпада.
Ми ћемо се осободит свих терета.
И мир ту је: јер ни наде бити неће –
Наде која све нас вара тако вечно:
Душу, осмех, сузе – све што живот креће!
Ми видимо да је често залуд мука
Да лечимо оно што је неизлечно
И да залуд уздише се, залуд кука!
(За живота госпе лауре, Сонет 4)