Кутовима тамним душе ми умори
Плане сјајни зрак великих осама
Лепотом туге благе и прекорне.
Ко рана звона побожно звоњење,
Кроз понор глухи срца ми увелог
Одјекне моћно бола преболелог
Велико, чисто, свето обновљење.
И у том складу светлости и звука
Преживим скалу свих одушевљења
Велика сна некадашњих бдења
У визијама победнога гука.
Потом спомен тај – свештених осама
Мојих светлости, и звук култ и лепота –
Склапам међ' тужне стране мог живота
Ко увели цвет у књигу песама.
1920.
(Стихови објављени у часопису "Мисао", Књига IV, свеска 2 и 4)
