Франческо Петрарка – ШТО СЕ ВИШЕ ПРИБЛИЖУЈЕ

Што се више приближује мета,
Дан када се разрешимо земног јада –
И брзи бол времена – боле зада –
Све видније таштине су овог света.

Себи кажем: раставља нас судба клета!
О, љубави не зборимо више сада.
Зло живота кô снег дође и отпада.
Ми ћемо се осободит свих терета.

И мир ту је: јер ни наде бити неће –
Наде која све нас вара тако вечно:
Душу, осмех, сузе – све што живот креће!

Ми видимо да је често залуд мука
Да лечимо оно што је неизлечно
И да залуд уздише се, залуд кука!

(За живота госпе лауре, Сонет 4)

Опширније...

Тин Ујевић – САМО ЈЕ САН СТВАРНОСТ

Само је сан стварност
Ту нема ни јучер, ни данас, ни сутра…
Преостаје само нада и очекивање.

Збивања су у машти, а мисли су снови о сновима.
Повијест је низ халуцинација,
човјечанство живи у опсјенама,
а погиба са лажи на уснама.

Када умрем, хтио бих да моје име припадне
не једној улици ни некој звијезди,
но радије једној лијепој, великој, миришљавој ружи.
За мном да заплачу Марије, али само лијепе
и да се скупе есенције пролију
у љубавно изгарање над ломачом тијела.
Да смрт моја не дошавши прерано ни прекасно
буде мотив за дубљу,
свечану музику енергије која прочишћује.
Јер патња мора да је заслужила једну вјечиту љепоту.
И све ове ријечи једном насумце бачене у вјетар,
да се врате други пут,
с дубљим сталнијим звуком и чишћим значењем,
да се догоди сазнање прољећа.

Опширније...

Пабло Неруда – XIV БАЛАДА

Играш се сваког дана светлошћу свемира.
Посетитељко нежна, стижеш у цвету и води.
Више си него та бела глава коју стежем
рукама, попут грозда, сваког дана.

Никоме ниси слична откако те волим.
Допусти да те прострем између жутих венаца.
Ко пише твоје име словима од дима између јужних звезда?
Ах, пусти ме да се сетим каква си била тада
када још ниси постојала.

Одједном ветар урла и удара о мој затворен прозор.
Небо је мрежа скамењена од сеновитих риба.
Овде замиру сви ветрови, сви.
И свлачи се киша.
Птице бежећи пролазе.
Ветар. Ветар.
Могу се борити само против људске снаге.
Невреме скупља тамно лишће
и одвезује све барке везане ноћас о небо.

Ти си овде. Ах, ти не бежиш.
Одговараћеш ми све до последњег крика.
Привини се уза ме, као да се плашиш.
Ипак ти понекад чудна сенка дира очи.

Сада и сада, малена, доносиш ми козју крв
и груди су ти мирисне као и она.

Док тужан ветар јури убијајући лептире
љубим те и моја радост гризе ти уста од шљиве.
Мора да те је болело да се на ме привикнеш,
на душу ми дивљу и самотну, на име од кога сви беже.
Толико смо пута видели звезду како гори
љубећи нам очи
и сумрак што се над нама губи у лепези што се врти.

Милујући те кишиле су на те моје речи.
Одавно волех твоје тело од осунчаног седефа.
Чак верујем да си владарка свемира.
Донећу ти лапагерие, радосно цвеће с планина,
тамне лешнике и шумске цегере пољубаца.

Хтео бих с тобом учинити
што и пролеће чини с трешњама.

Опширније...

Момо Капор – 29. XI 1972.

Двадесет и осмог у подне, пробијајући се кроз припите чиновнике пуштене два сата раније с посла, он ће се изненада сетити тек помужeног млека.

Возиће три сата кроз слеђену равницу, све док не избледи брбљање локалног диск-џокеја. Његов ће син казати: "Гле, како је висока трава!" а он ће казати: "То је кукуруз, кретену један!" и још ће казати: "Научићеш ти мени шта је кукуруз или не био ја – ја!" а жена ће казати са стражњег седишта: "Остави дете на миру, откуд да дете зна шта је кукуруз?" и још ће казати: "Преморен си, изгубио си сасвим живце!" а он ће возити и возити, следећи непрестано неку само њему видљиву линију, све ће брже и брже возити, као коњ који осећа да се приближава појилу.

Утераће аутомобил у двориште кроз шкрипаве вратнице које су одавно заборавиле испрезање коњске запреге. Из шталe ће изаћи неудата сестра и казаће: "Види ме каква сам, што ниси јавиjо?" и казаће још његовој жени: "Опрости, не могу да ти дам руку, полагала сам кравама, јој, види ме каква сам!" а жена ћe казати: "Ма, ништа, ништа, само ви радите!" и пољубиће хладан новембарски ваздух изнад десног сестриног рамена, јер не воли да се љуби у лице. Сестра ће више него икада личити на њега кад мрзи себе, док их буде уводила у кућу у којој се ложи једино у кухињи.

Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: "Што нијеси јавијо?" а мајка ћe казати да је баш гледала кроз прозор, кад стиже неки ауто: "Чији ли је, оће ли бити твој, неће; а, богами, нијесмо се надали!"

– Малом се пишки... – казаће његова жена.

Онда ће пити веома слатку кафу. Кафа ће бити слатка због тога да гости не помисле како се штеди на шећеру.

Онда ће се сетити да није ништа донео кући.

Онда ће неудата сестра стајати покрај лименог шпорета, а свима у кухињи ће бити јасно да се жртвовала, да је престарела за удају, да је одвајала од уста, да је волела децу и да је остала покрај ова два гроба, а када свима постане то сасвим јасно, сестра ће се заплакати и изићи из кухиње.

Онда ће и он изићи да види двориште, и спазиће нов бицикл. Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља. Остао је заувек гладан бицикла. И сад, док се вози поред колонистичких кућа Радојевића, Милошевића, Војиновића, Милића, Ћатовића, Мучалица, Божовића, Пејовића. Петковића, Лончара, Чарапића и Бањаца, у ушима ће му одзвањати реченица његове младости: "Дај један круг!" Видеће осамљенe салаше у даљини, видеће зеца у трку, видеће задружни дом из чијег крова ђикља трава. Вратиће бицикл тамо где га је нашао, па ће ручати чорбу ("Што ниси јавијо, заклали би пиле!"), док се око његовог аутомобила у дворишту буду окупљале гуске. И, одједанпут, изгледаће му као да никуда није ни одлазио. Глупе ли куће. помислиће док будe сам себе гледао у оном стану од картона што подрхтава када испод њега протутњи аутобус ЗЗ, у оном тамо граду, где се плаћају спавање, вода, ваздух, топлота и асфалт испод кола. Тамо где се плаћа чак и цвеће. Поново му јe под стопалима тврдо набијена земља зарађена на пушку, кров изнад главе и лавеж паса напољу. Нестаје му филтер-цигарета и он завија очеву шкију у тоалет-папир марке "Голуб", а затим гледа у ватру.

Ватра. Једноставног ли грејања! Најзад може да дише, јер то више није оно проклето цeнтрално грејањe које суши грло и корен косе, ни киселкаста топлота плинских пећи, ни вечито зујање АЕГ-система, на коме човек не може огрејати ни дланове ни душу, ни љубичасти пламен из пакла пећи на нафту, ни цицијашка топлота лондонских пећи на пени, то није отровни дах гвоздених наказа из студентског дома "14. децембар" код железничкe станицe, кад се будио посут хладним пепелом угља – то је ватра.

Спаваће у хладној соби испод огледала за које је затакнуто пауново перо. У зору, испод топле перине, осетиће да га неко гледа. Видећe да су то фотографије; по десетак, дванаестак фотографија у сваком раму, испод стакла упљуваног мувама. Видеће најпрe сeбe на матурској слици: висока таласава фризура и дрзак поглед, лептир-машна (цео разред сликао се са једном лептир-машном посуђеном од фотографа), а затим "Поздрав из ЈНА, Пула 1960" и "Много поздрава из Венеције 1964". Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва тројица са белегом смрти на челу, а даље, лево: три уоквирeнe споменицe "Ваш син пао је јуначком смрћу. ФНРЈ захваљујe..." и обојена разгледница Вука Караџића, још и његова диплома за прво место у јесењем крос-контрију 1952. и фотографија дјeда и бабе у народним ношњама, он седи, она стоји са положеном руком на његову рамену и са неверицом гледа неку белосветску протуву покривену црном марамом по глави: "Пази, птица!" У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даљe гледа у онај зид.

Враћаће се закрченим друмом у дугој колони повратника што су по ко зна који пут поново пронашли своја презимена.

Опширније...

Даница Марковић – СПОМЕН

Као зорин зрак међу завесама
Кутовима тамним душе ми умори
Плане сјајни зрак великих осама
Лепотом туге благе и прекорне.

Ко рана звона побожно звоњење,
Кроз понор глухи срца ми увелог
Одјекне моћно бола преболелог
Велико, чисто, свето обновљење.

И у том складу светлости и звука
Преживим скалу свих одушевљења
Велика сна некадашњих бдења
У визијама победнога гука.

Потом спомен тај – свештених осама
Мојих светлости, и звук култ и лепота –
Склапам међ' тужне стране мог живота
Ко увели цвет у књигу песама.

1920.

(Стихови објављени у часопису "Мисао", Књига IV, свеска 2 и 4)

Опширније...

Весна Крмпотић – СВУДА САМ ТЕ ТРАЖИЛА

Свуда сам те тражила.
Осим у свом срцу.
Све сам била
Осим Тебе.

Потонуле лађе су ме возиле,
Змајске су ме спиље затварале,
Мутне су ме воде испијале.
Мислила сам, то је цијена за Тебе.
Нисам знала да се Ти поклањаш ономе
Тко зна да не може платити.

Свуда сам те тражила,
А ти си већ био нађен.
Сањала сам да Те освојим
Својим страдањем,
Да Те заслужим дугим ходочашћем:
Нисам те хтјела без плаће и труда.

Нисам знала да се ти поклањаш ономе
Тко зна да нема таквог страдања
Којим ће те заслужити.

Опширније...

Стеван Раичковић – ТВРЂАВА

Тврђаво моја, главо, где рај дотрајава,
Круни се твој камен и у прах претвара:
Сваки дан га сунце по мало обара
Сваку ноћ га црни ветар развејава.

Стојиш тако, главо, по мало у небу:
Тек понеки ниски дим ти очи такне,
Свака ведра птица крај тебе замакне,
Сваки гавран слети на твој кров свом хлебу.

Изван тебе: сунце, мирис, смех и вода,
Неки бистри корак, лаки поток, лахор.
У твојој одаји: само мрак и штакор.

Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода.
Облаци ти кулу облаче у бело.
Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело.

Опширније...

Драгољуб Ђенадић – ЕПИКУРЕЈСКА СТАЛНОСТ НЕМИРА У ГРЕШНИКУ

I
Ја вечно видим величину чина
у лепоти нечег што је забрањено,
што је сочно, звучно као виолина,
у мени жудњом давно настањено.

Сва улична сунца ружичастих жена
бих да волим, осетим сласти лепоте сваке,
подло да не кријем од вештачког мњења,
себе правог, своје природне кораке.

И све друге сласти земне забрањене,
богатства жеља душе ненасите,
у врту живота кроз цветне промене,
на гозбама дана страсти плаховите.

Када већ све то и онако бива,
чему прасак свести, њена лажна буна,
кад из нас изађе понорница жива,
аве осветли тајном светлошћу ко луна...

II
Па бих да жигошем у име морала
достојанственике чедне, небосклоне,
црвене као острва корала,
када узбуђени беседама звоне.

Сведочанством тајних кутака и соба,
у светлу пречасне једне ироније,
исповешћу једном чедном пола оба,
да осветлим тајну брачне лакрдије.

Сатиром бих секо речи скромност, смерност,
кад лете из уста варљивих трибуна,
љубав и чистоту, тврдокорну верност,
јер сам бунтовник против лажних буна.

Ја бих истину па ма каква да је,
снагом њених збивања кроз немира крес,
кроз њене дубине и стварне спознаје
да искујем један нови људски удес.

Опширније...

Милан Ћурчин – ВЕЧЕ У ВРТУ

Стишо се у вече ветар, не дрма више грање,
Те ћути јела танка и немо стоји бор.
С неба се лако спушта, невидно, с две стране
Сутон. Врабаца само брбљиви слушам збор.

Усамљен, гутах ваздух, што бор и јела пружа,
Комарац који кадкад у мој заблуди кут,
Ил’ сретнем стазом бубу, ил’ смешног лаганог пужа,
Или ми жаба горда скакућућ пређе пут.

Па онда на клупу седнем и сањам будне снове,
И брао мрак ми се спушта и журно пролази дан,
И ником не бих дао нипошто сате ове,
Јер ту сам ко у сну срећан, а – ипак није сан.

(1903)

•Прва песма Милан Ћурчина коју је објавио у часопису Бранково коло.

Опширније...

Владислав Петковић Дис – ПРОМЕНАДА

Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у томе часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам макô;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
“Ти си је љубио као огањ пакô,
А она је дошла кад је све већ касно.”

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав, коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле,
Никог није било. и дође ми жао:
“Можда је чекала, можда много воле,
А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.”

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам могô наћи;
О како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана,
Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
Кô одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи, што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто — али гласно рекô:
“Ја те волим драга”; и осетих тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које намах појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твог стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео,
И петô се мучи да пробуди зору.

Опширније...

Тин Ујевић – БЛАЖЕНО ЈУТРО

Колајна XI

Блажено јутро које падаш
у свијетлом слапу у ту собу,
већ нема ране да ми задаш,
почивам мртав у свом гробу.

Можда ћеш ипак да потпириш
пепелом искру запретану –
јер ево, троме груди шириш
чезнућем сунцем, јорговану.

Дијелиш ми неке тихе сласти
кад о твом зару видим књиге
на полици – и цијели тмасти
видик те собе пуне бриге.

За мене ипак нешто фали
у овој узи без распећа,
на драгој усни осмјех мали,
у чаши воде кита цвијећа.

Блажено јутро које падаш
са снопом свјетла у ту собу,
већ нема смрти да ми задаш,
но врати љубав овом Јобу.

Опширније...

Федерико Гарсија Лорка – ГРАД БЕЗ СНА

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Створови месеца њуше и круже око колиба.
Доћи ће игуане живе да гризу људе што не сањају
и онај што бежи срца разбијена срешће на угловима
невероватног крокодила мирнога под нежним протестом звезда.

Не спава нико на свету. Нико, нико.
Не спава нико.
Има један мртви на удаљеном гробљу
што три године тугује
због сувог пејсажа у колену;
и дете које су покопали јутрос толико да је плакало
да је требало позвати псе да га замукну.

Није живот сан. Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Ми падамо по степеницама да би јели влажну земљу
или се пењемо рубом снега с кором мртвих далија.
Али нема сна ни заборава:
месо живо. Пољупци вежу уста
у шипражје нових вена
и онај што трпи, трпеће без престанка
и ко се смрти боји носиће је на плећима.

Једнога дана
живеће коњи по крчмама
а побеснели ће мрави напасти жута небеса
скривена у очима крава.

Другога дана видећемо васкрснуће осушених лептира
и шетајући крајем обала сивих и ћутљивих чамаца
видећемо како блиста нас прстен
и како теку руже нашег језика.

Бдијте! Бдијте! Бдијте!
Оне који још чувају трагове ноктију и пљуска,
оног дечака што плаче јер не зна изум моста
и оног мртваца што има још само главу и ципеле,
до зида треба однети где игуане и змије чекају,
где чека медвеђе зубало,
где чека балсамована рука детета
и девина кожа што се опире силовитом јежуром плавила.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Не спава нико.
Али ако неко затвори очи,
бичујте га, синови моји, бичујте!
Нека буде призор отворених очију
и горких рана упаљених.

Не спава нико на небу. Нико, нико.
Већ сам рекао.
Не спава нико.
Али ако неко има ноћу сувише маховине на слепоочницама
отворите капке да види под месецом
лажне карте, отров и мртвачку главу театра.

Опширније...

Весна Крмпотић – ПЈЕСМА О МОЈОЈ ЉУБАВИ

Да не бих видјела бесциљност своје љубави
ја кажем: желим тебе.
Али ја не желим тебе,
ја желим да те желим.

Учини што хоћеш, буди што хоћеш,
само ми дај да ти све своје дам.
Ти си у мени а ниси у себи:
О љубави без циља, без разлога, без краја.

И кад те грлим, видим: не грлим те,
него грлим љубав, жељу своју.
Волим те, јер је лакше вољети него не вољети,
волим те јер тако брже нестајем.

Опширније...

Љиљана Ковачић – ПОВРАТАК

Мислила сам да спаваш
мој драги витеже,
сакривен од погледа
и журбе овога света.

А ти си све време био ту
јер никуд ниси ни ишао,
само сам ја била
превише далеко од себе
да бих те препознала.

Пробудио си ме
а да нисам ни знала
да сам спавала,
баш када сам помислила
да ћу о теби само маштати.

Пуне су ми зенице
твојих очију,
шире се до краја свемира
потоцима твојих речи.

Враћам се у своје тело
као да је било туђе,
јер је заборавило
трептаје твојим додиром.

Радујем се њихању
бокова док ходам,
осмех ми не бежи са усана
јер се сваки наш тренутак
претвара у вечност.

Опширније...

Љиљана Ковачић – БУЂЕЊЕ

Дозивала сам те
када су ми кораци били прекратки
а воља слаба
да удахнем дубоко.

Враћало те је изнова
озарено сећање,
попут ноге
која додирне утабану стазу.

Ти и не знаш
колико смо пута
у паперјастом своду
били скупа,
када год сам хтела
да полетим,
а наши животи су текли
не дотичући се.

Смејале су нам се мисли
док смо настављали
започете реченице,
одувек слични
близанци.

Чезнули смо за њом
и својим длановима
пронашли слободу,
бескрајну путању
тела и душе.

Саливени челом
у прекрасну симфонију,
наши акорди
одзвањаће небом
и када нас не буде.

Опширније...

Љиљана Ковачић – СЛИКА

Поклонио си ми
мој властити одраз,
који нисам знала
да имам
јер сам откривала свет
са теретом
наслеђених клишеа.

Тражила сам пречице
да бих испунила снове
које нисам сневала
и крила те
као страшни грех,
хир младости
која жуди за нечим
што јој не припада.

А ти си ме спознао
боље него ја сама,
расцветалу и слободну,
стидљиву и порочну
у исти мах.

Читав космос
збио се
у оном малом простору
који смо једно другом
дали,
као да нам осим њега
ништа не преостаје.

Довољно да ухватим
и загрлим
оно парче неба
тако потребног за дах
и снове
од којих више немам
ни жеље ни права
да одустанем.

Опширније...

Љиљана Ковачић – АЛБИРЕО

Дете сам била,
свитац ношен
ветровима илузија.

Откриће је било
пробудити се,
угледати једну звезду
и сазнати јој име:
Албирео...

Њен пламичак
настани се у мом оку,
а чаролија постаде јава.

Питаш ме,
откуда тај поглед,
значење тражиш...

А ја се само смејем
јер са једнаком страшћу
гледам месец над пучином,
бескрајну равницу
са житом што класа,
детињи осмех
и твоје очи,
тајновите обале,
све ближе ме маме.

Милује ме море твог спокоја,
тишина твог наручја.
Не буди ме ако је ово сан,
то само моја душа чезне
да нађе свој дом
међу звездама.

Опширније...

Љиљана Ковачић – СУСРЕТ

Има раскршћа на којима узалуд бдијем.
Скотрљали се у бездан дани и године,
а ехо наших корака превише одмакао
да би по њиховом трагу
опет могли поћи.

Узалуд вечерас море шуми истим,
омамљујућим ритмом
и шапуће да памти
како је миловало наша тела.
Сваки каменчић чува делић тајне.

Поветарац са пучине
донеће плиму моје радости,
таласи ће скрити уздахе
и до твојих стопала
прострти само лепоту.

Сећања плету мрежу обмане
док су све дуже сенке заборава.
Биће да смо се данас чак и срели,
сувише далеки,
да би се макар препознали.

Опширније...

Љиљана Ковачић – ЗАБОРАВ

Сећања се прострла
по врбацима,
сутонима без почетка и краја.
Читав мали свемир
сакрио се у оку,
једном рођен не умире више.

Само су наша тела
понекад уморна и празна,
слаба да задрже мисао, реч.

И нестајемо из часа у час,
у том вртлогу сумњи,
страха и кривице.

Једина права смрт је заборав,
јер све оне барке
које сачинисмо
са љубављу и надом,
и даље плове
чувајући нашу срећу.

На обали стајаћемо сами
и са њихових палуба
нећемо чути песму,
препознати је са радошћу.

И ко зна да ли ће икада
пристати у своју луку,
удахнути нам нову снагу
и повести нас на пут,
далеко, у вечности...

Опширније...

Љиљана Ковачић – ДЕТИЊСТВО

Ухватим себе
како парам сећања
као стари џемпер,
све док се, коначно,
не врате минули тренуци.

Пробуде се мириси и боје,
закорачим у познати простор
и сретнем оно дете у себи.

Како је високa била крошња
старог храста на Калварији
у којој сам вребала час
када се јаве
прва светла у даљини
и чудила тој кошници
препуној судбина!

Један прозор, једна прича,
један живот и тако редом...

Колико је само тајни било
у нанином дворишту,
обраслом у маховини и шимширу,
у чијем хладу сам играла школице
и прескакала пужеве...

Са балкона 
пурпурним цветовима
лепршали су олеандри и мушкатле,
а уз ограду,
над бокорима хортензија,
вирили горди љиљани.

Читав свет стао би
у декину фотељу,
крај старог радија,
а моје ноге нису могле ни хтеле
да дотакну под.

Онда би се, са мирисом багрема,
ушетале комшијске баште у Душановој,
гасило сунце у Дунаву
и уличне светиљке жмиркале
привлачећи лептире у смрт.

Стајала бих тако
и ко зна још докле,
док не утрнем
од вечерње свежине,
можда баш до овога часа
у коме дотичем драга сећања...

Опширније...

Љиљана Ковачић

Љиљана Ковачић рођена је 1963. године у Земуну. Најлепше успомене вежу је за период 1986-1992, када је била лаборант за физику у XI и I београдској гимназији.

Као оснивач и први секретар независног Синдиката просветних радника Србије, удаљена је са посла и свој ангажман наставила у листу Наша Борба, од првог до последњег броја. Од оснивања Академије уметности у Београду ради као пословни секретар.

Од 1998. године члан је редакције биографских лексикона Весол аутора Милене Милановић, секретар је и сарадник на пројекту Српски писци у расејању 1914-2014 и координатор сарадње са удружењима српских писаца у дијаспори.

Прву збирку песама Ни име нема овај сан (2018), рецензент Александар Гаталица. Заступљена је у зборнику поезије Његошев вијенац (2018).

Живи у Земуну.

Опширније...

Божидар Ковачевић – МОЈ КРАЈ

Тамо где древна лавра Студеница
векова седам чува свето тело
к небу вечно шуми Радочело
пуно мраморја, борја, испосница.

Под њиме лежи Врх, малено село,
где живе људи озбиљнога лица,
не силазећи са својих литица,
суровом небу подижући чело.

Да стигнеш до нас, треба ти дан хода.
Овде још људи једу хлеб од ражи,
ал' зато живе мирно и без лажи.
У брда је село мога рода.

Опширније...

Божидар Ковачевић – СВЕ У ДУШИ

У дубини душе моје
Дно је пакла,
Збир свих јада.
У дубини душе моје
Сан је раја,
Вир свих нада.
Али које гласе слуша
Сада душа?

Опширније...

Божидар Ковачевић – МОЈЕ ПЛЕМЕ

За племе моје питаш? Нисмо знатни;
ма да је цео мој род ратовао
и многи од њих на бојишту пао,
не спомињу нас извештаји ратни.

Не бележе нас ни спискови платни...
Столећима је мој род крш оро
и поповао или кметовао...
Као што видиш, ништа нисмо знатни,

ал' када пођеш на оне бачије,
запитај успут дете макар чије
Ковачевића да ти каже куће,

и кад се попнеш отри чело знојно
па ступи у мој стари дом спокојно:
изнеће сира и погаче вруће...

Опширније...

Весна Парун – ЗАВЈЕТ

Ако ми срце не престигне птице,
ако ми очи буду сиромаси,
ако ми руке буду удовице
које присуство љубави не краси,

И ако ноћу не чезнем у снима
и ако дању не жудим на јави
и ако венем у мочварним днима
и у тјесноћи душа ми борави,

И ако уље налијевам у свијећу
уходи тамно да помогнем дјело
у кривом ако вјерујем умијећу
и лажи своје позајмљујем чело,

Нека ми јутро на праг не стизава
нека ме земља из милости брише.
И ако живим кô јалова трава
нека ме сунце и не грије више.

Опширније...