у маленој соби, окреченој бело,
док јутро бледи и док звезде трепћу,
а ветар, кô старац, походи кроз село!
О, Света Тројице, о црвено слово,
малена бројанице око мога врата,
сви рани јади Наташе Ростове,
све пристигле боли, пре судњега сата!
Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,
са тихом стрепњом што ме стално мори,
да нећеш можда на све моје слутње,
поново рећи: – Ћути, не говори!
Да нећеш, можда, престати да будеш
Андреј Болконски ком’ падам у крило,
племић и ратник битке Бородинске,
што после боја зове своје мило!
И даље ти пишем, драги, у свануће,
све док моја душа сећањем се храни,
да л’ ће моћи, драги, у рату и миру,
моја крхка сенка тебе да одбрани?