Слушам како ноћу ветар тихо свира,у јесење дане, грлећ фруле танке,
када момци крену девојке да просе,
кад се село дене у нове опанке!
И молим се тада, кô сви наши преци,
за зобнице пуне, за амбаре златне,
молитвом за прво ћирилично слово,
молим се за српске успомене ратне!
Молим се за кишу кад јој време није,
нек ороси земљу испуцалу, тврду,
нек напоји жедне још пре Видовдана,
нек залије траве што расту на брду!
И шапућем тада, донеси ми воде,
за Дојчина болног, тамо у Солуну,
младог барјактара Орловића Павла,
рањене јунаке пале на Косову!
Па те молим ветре, разоткриј ми путе,
и од сивог неба сакриј крајпуташе,
хеј, немирни ветре, спаси ме од слутње,
и растерај на час, све заблуде наше!
Слушам како ноћу ветар тихо свира,
у јесење дане, грлећ фруле танке,
док везиље везу везак од немира,
крај каљаве пећи, сневајући санке!
