Чуј, како понизно ћути зова,а целим својим бићем дрхти зора,
и док се под оком суза слива,
трчи, котрља до плавог мора,
небо ме пита шта се то збива?
Ко ли је јутро ранио грешком,
да ли још ико у гнезду снева,
ко ће ми белу кошуљу ткати,
за вече девојачко да буде спремна,
ко ће ми шаптати:“ Што те нема?“
