I
Шћућуриле се у заливу сивом
Лађе, ко тице у гнезду, и једра,
Непомична, над мирним стоје сливом,
И ноћ се спушта мирисна и ведра.
Нигде ни шума да заструји тајно,
Нигде ни ветра да гранама мане.
Тишина. Само, тужно и очајно,
Јеца ко дете циганско ћемане.
И докле песма полагано трне
И тоне негде, невешта и бона,
Старинска песма многих милиона,
И док по небу круже сенке црне,
Ето се буде из прошлости голе
Спомени с цвећем, са ружом и крином,
Ћућоре тихо као под сурдином
Дрхтави звуци старинске виоле.
Сад ми се чини да не живим више,
У густу таму да све дубље клизам,
Неосетно и стално… Ноћ мирише,
И душу мучи силни песимизам…
II
Осећам да нешто у мом срцу труне
Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?
Нестане га часом, као цветне круне
Што се нагло распу у јссење ноћи.
Осећам да нешто труне, ал’ ни јада
Нити бола има. Слична танкој струни,
Затрепери само душа моја млада,
И осетим да се у њој нешто струни,
Безгласно и тихо. Тако сваког дана
Део мог живота копни као груда,
Одвоји се, крене пут далеких страна
Незнано ни зашто ни како ни куда.
Све један по један лагано се скрише,
Сад их има доста под покровом сивим,
И мени се чини: што година више
Имам да у ствари све то мање живим.
Тајно откровење коби што се крије
И злурадо вреба сва створења жива!
Мој рођени живот туђ ми сада бива,
Јер што ја не памтим, никад било није!
Сад, у ноћи звезда и месеца пуне,
Усамљен и тужан, оборене главе,
Корачам лагано пун слутње и страве,
Јер знам да у моме срцу нешто труне.
Лађе, ко тице у гнезду, и једра,
Непомична, над мирним стоје сливом,
И ноћ се спушта мирисна и ведра.
Нигде ни шума да заструји тајно,
Нигде ни ветра да гранама мане.
Тишина. Само, тужно и очајно,
Јеца ко дете циганско ћемане.
И докле песма полагано трне
И тоне негде, невешта и бона,
Старинска песма многих милиона,
И док по небу круже сенке црне,
Ето се буде из прошлости голе
Спомени с цвећем, са ружом и крином,
Ћућоре тихо као под сурдином
Дрхтави звуци старинске виоле.
Сад ми се чини да не живим више,
У густу таму да све дубље клизам,
Неосетно и стално… Ноћ мирише,
И душу мучи силни песимизам…
II
Осећам да нешто у мом срцу труне
Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?
Нестане га часом, као цветне круне
Што се нагло распу у јссење ноћи.
Осећам да нешто труне, ал’ ни јада
Нити бола има. Слична танкој струни,
Затрепери само душа моја млада,
И осетим да се у њој нешто струни,
Безгласно и тихо. Тако сваког дана
Део мог живота копни као груда,
Одвоји се, крене пут далеких страна
Незнано ни зашто ни како ни куда.
Све један по један лагано се скрише,
Сад их има доста под покровом сивим,
И мени се чини: што година више
Имам да у ствари све то мање живим.
Тајно откровење коби што се крије
И злурадо вреба сва створења жива!
Мој рођени живот туђ ми сада бива,
Јер што ја не памтим, никад било није!
Сад, у ноћи звезда и месеца пуне,
Усамљен и тужан, оборене главе,
Корачам лагано пун слутње и страве,
Јер знам да у моме срцу нешто труне.
