Леп је дана огрејак,
Вечери је лепа шарна,
Ал' је лепша нојца чарна.
Онда идем реци таки,
Па одрешим чамац лаки,
Па се весла млађан латим,
Па полегнем, па заватим.
Шикће вода око чуна,
Матица је веће туна,
Страшне стене и вртлози —
Благи Боже, де помози!
Шикће вода, а чун реже,
Бежи вртлог, стене беже —
Живо, руке, не сустале!
Ето мене до обале.
Чун ту вежем, лаким скоком
На обалу па излетим,
Па лаганим онда кроком
Двору миле ја полетим.
Близу двора гле менека,
А на врати оно ко је?
Мила моја мене чека —
Чекаш и сад, злато моје?
Брже доле, сунце благо,
Брже амо, ноћне таме,
Амо брже, моје драго
Да не чека више на ме.
(1843, 25. нов.)
