Textual description of firstImageUrl

Борис Пастернак | УЧИ СЕ ДА ОПРАШТАШ

Учи са да опрашташ. Моли се за оне који вређају,
Побеђуј зло зрацима доброте,
Придружи се без колебања онима који опраштају
Док гори звезда Голготе.

Учи се да опрашташ кад ти је душа увређена
И срце личи на чашу пуну горких суза и јада.
Кад ти се чини да је доброта сва исцеђена,
Сети се како опрашта Исус док тешко на Крсту страда.

Учи се да опрашташ, али не само речима
Него свом душом својом и суштином свом,
Јер само љубав снагу опраштања има,
Рођену у бдењу ноћном молитвеном.

Учи се да опрашташ. У праштању је радост скривена,
Великодушност лечи ко лек – напитак или балзам.
Крв је на Крсту за све проливена.
Учи се да прашташ, да би опроштај добио и сам.

• С руског препевала Љубица Несторов


Textual description of firstImageUrl

Милан Ракић | ПОВРШНИ УТИСЦИ

I
Шћућуриле се у заливу сивом
Лађе, ко тице у гнезду, и једра,
Непомична, над мирним стоје сливом,
И ноћ се спушта мирисна и ведра.

Нигде ни шума да заструји тајно,
Нигде ни ветра да гранама мане.
Тишина. Само, тужно и очајно,
Јеца ко дете циганско ћемане.

И докле песма полагано трне
И тоне негде, невешта и бона,
Старинска песма многих милиона,
И док по небу круже сенке црне,

Ето се буде из прошлости голе
Спомени с цвећем, са ружом и крином,
Ћућоре тихо као под сурдином
Дрхтави звуци старинске виоле.

Сад ми се чини да не живим више,
У густу таму да све дубље клизам,
Неосетно и стално… Ноћ мирише,
И душу мучи силни песимизам…


II
Осећам да нешто у мом срцу труне
Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?
Нестане га часом, као цветне круне
Што се нагло распу у јссење ноћи.

Осећам да нешто труне, ал’ ни јада
Нити бола има. Слична танкој струни,
Затрепери само душа моја млада,
И осетим да се у њој нешто струни,

Безгласно и тихо. Тако сваког дана
Део мог живота копни као груда,
Одвоји се, крене пут далеких страна
Незнано ни зашто ни како ни куда.

Све један по један лагано се скрише,
Сад их има доста под покровом сивим,
И мени се чини: што година више
Имам да у ствари све то мање живим.

Тајно откровење коби што се крије
И злурадо вреба сва створења жива!
Мој рођени живот туђ ми сада бива,
Јер што ја не памтим, никад било није!

Сад, у ноћи звезда и месеца пуне,
Усамљен и тужан, оборене главе,
Корачам лагано пун слутње и страве,
Јер знам да у моме срцу нешто труне.
Textual description of firstImageUrl

Бранко Радичевић | НОЋ ПА НОЋ

Леп је зоре осмејак,
Леп је дана огрејак,
Вечери је лепа шарна,
Ал' је лепша нојца чарна.

Онда идем реци таки,
Па одрешим чамац лаки,
Па се весла млађан латим,
Па полегнем, па заватим.

Шикће вода око чуна,
Матица је веће туна,
Страшне стене и вртлози —
Благи Боже, де помози!

Шикће вода, а чун реже,
Бежи вртлог, стене беже —
Живо, руке, не сустале!
Ето мене до обале.

Чун ту вежем, лаким скоком
На обалу па излетим,
Па лаганим онда кроком
Двору миле ја полетим.

Близу двора гле менека,
А на врати оно ко је?
Мила моја мене чека —
Чекаш и сад, злато моје?

Брже доле, сунце благо,
Брже амо, ноћне таме,
Амо брже, моје драго
Да не чека више на ме.

(1843, 25. нов.) 
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | MOЛИТВА

Слушам како ноћу ветар тихо свира,
у јесење дане, грлећ фруле танке,
када момци крену девојке да просе,
кад се село дене у нове опанке!

И молим се тада, кô сви наши преци,
за зобнице пуне, за амбаре златне,
молитвом за прво ћирилично слово,
молим се за српске успомене ратне!

Молим се за кишу кад јој време није,
нек ороси земљу испуцалу, тврду,
нек напоји жедне још пре Видовдана,
нек залије траве што расту на брду!

И шапућем тада, донеси ми воде,
за Дојчина болног, тамо у Солуну,
младог барјактара Орловића Павла,
рањене јунаке пале на Косову!

Па те молим ветре, разоткриј ми путе,
и од сивог неба сакриј крајпуташе,
хеј, немирни ветре, спаси ме од слутње,
и растерај на час, све заблуде наше!

Слушам како ноћу ветар тихо свира,
у јесење дане, грлећ фруле танке,
док везиље везу везак од немира,
крај каљаве пећи, сневајући санке!
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен када лишће опада,
Увело лишће, које чистач улица купи на гомилу,
А бескућник на клупи држи у рукама,
Као букет сувог цвећа који чува за Њu
Бојим се да је глупо да ти објашњавам
Јер то је као кад верник објашњава невернику Бога,
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави,
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини,
Видиш, ниси ме могао отерати,
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, живим и певам,
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Мада је код мене један кофер стално спакован,
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства, Републике и два светска рата
Мада осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава, пристајем и дајем ти предност
А веруј ми, било би боље да си помогао да лакше умрем
И био последњи који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко,
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине...
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем,
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг,
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке,
Знам да си прижељкивао да одем прва
А ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некада пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту,
Где ћу као примадона у опери
Певати „Аиду“
А ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар једном у животу,
И опрости, заиста опрости, ако сметам,
Ако мене питаш, не могу да прећутим
Да је наша љубав била историјска!
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ДЕВОЈАЧКО ВЕЧЕ

Чуј, како понизно ћути зова,
а целим својим бићем дрхти зора,
и док се под оком суза слива,
трчи, котрља до плавог мора,
небо ме пита шта се то збива?

Ко ли је јутро ранио грешком,
да ли још ико у гнезду снева,
ко ће ми белу кошуљу ткати,
за вече девојачко да буде спремна,
ко ће ми шаптати:“ Што те нема?“
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | РАТ И МИР

Пишем ти, драги, негде у свануће,
у маленој соби, окреченој бело,
док јутро бледи и док звезде трепћу,
а ветар, кô старац, походи кроз село!

О, Света Тројице, о црвено слово,
малена бројанице око мога врата,
сви рани јади Наташе Ростове,
све пристигле боли, пре судњега сата!

Пишем ти, драги, пуна слатке чежње,
са тихом стрепњом што ме стално мори,
да нећеш можда на све моје слутње,
поново рећи: – Ћути, не говори!

Да нећеш, можда, престати да будеш
Андреј Болконски ком’ падам у крило,
племић и ратник битке Бородинске,
што после боја зове своје мило!

И даље ти пишем, драги, у свануће,
све док моја душа сећањем се храни,
да л’ ће моћи, драги, у рату и миру,
моја крхка сенка тебе да одбрани?
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ПРСТЕН ВЛАДИМИРА МАЈАКОВСКОГ

Из ината и очаја,
волим те дрско и покорно,
силно и нежно,
волим те
као што се први и последњи пут воли,
мени нису потребне револуције
да би дирнула ленчуге и неписмене,
пробудила снене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!

Овога пута, молим те,
пусти ме да прођем,
хајде,
склони се мало у страну,
овако танана лако се провучем
и кроз најмању рупу,
ако ништа друго,
запрети да ћеш се убити,
пењући се на дрво,
урлајући на сав глас,
неверницима поручи:
„Весночка, венчаћемо се прво!“

Добро, смири се, манити човече,
и сачекај прво да чујем
које на листи чекања,
сачекај прво да видим
да ли ће ме заобићи,
метак рикошет, метак први,
ево, остало је још два-три сата
до самог краја,
стога ти обећавам,
бићу ти жена из ината и очаја!
Из потребе да дајем,
волим те дрско и покорно,
сневано и стварно,
волим те
као што се воли на југу,
на плантажама наранџи,
међу цветовима белим,
тамо где љубав никада не вене,
овога пута прстен Мајаковског,
спреман је и чека на мене!
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ЛАРИНА ПЕСМА

I
Да ли си ме волео кô Пастернак Лару,
целога живота или једног лета,
кад су место сунца кише на Балкану,
спрале додир среће, све радости света?

Или сам ти била само једна лепа,
тек процвала ружа, спремна за сонете,
немири и слутња да ће једног дана
мој свилени конац судбу да ти плете?

Знам ја добро да су давно
сустигле нас златне војвођанске жетве,
пожњевена жита и откоси сена,
мене, кћерку мора, тебе, сина сетве!

И данас ме маме целим својим бићем,
плавети сванућа низ цесте куд ходим,
еј, сети се само мелема од трава,
нежном руком браних, болном да угодим!

Обећо си мени кô Пастернак Лари,
кад се моја башта у пламен претвори,
мој ћутљиви цвете, листу мој зелени,
место пера птице, бреме ћеш да носиш,
мој лептиру нежни, пчело моја вредна,
на сиси без млека да ћеш да ме дојиш!

II
Зваћеш ме, жено, пристигла из песме,
умивена росом озеблога јутра,
донеси ми цветак од хајдучке траве
јер ће за ме можда касно бити сутра!

Биће, биће касно, Долапа ми враног,
и бујица жустрих узаврелог Дона,
возова што језде као ред да знају
и превозе себре уз Васкршња звона!

Белине ми бреза и плодности степа,
свих сунчаних дана преосталих мало,
кô Пастернак Лару, тебе сам волео,
кô козачког вранца, до ког ми је стало!

И питам те данас кроз време и сате,
да ли си ме волео кô Пастернак Лару,
кад су покров везле, везиље од смиља,
место венца плетућ’ јастук за осаму?
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић | ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ

И ове јесени све исто је,
једна за другом
одлазе генерације бунтовника
који су волели Русију
у добру и злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,

и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!

Боже, подари нама слабима,
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка,
Ахмадулину, подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!
Боже, нахрани нас и оне,
које на улицама нико
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица,
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли,
нама што смо навршили педесет лета!

Иако знам да ове јесени
све исто је,
и све више времена проводим у дачи,
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим
као бубамара без крила
што се упутила
на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.,
када су се наглас читале песме
и понека тајна писма,
а срце болело
као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!?“
Textual description of firstImageUrl

Весна Радовић

Весна Радовић
Рођена је 31. децембра 1966. године у Херцег Новом.
По образовању је фармацеут, специ-јалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник.
Објавила је збирке поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, На чају код Љиље Брик, Пољубац из Француске улице, избор песама Чувари душе, и роман Фирентински шал. У припреми за штампу су јој књиге песама за децу Капутић за промрзле птице и Ал' се неко прави важан.
Добитница је Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија, 2000. године, и више домаћих и регионалних књижевних награда, од којих су најзначајније:
• Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, 2007. годинa
• Друга награда на конкурсу за поезију „Вукови ластари“ из Лознице, 2016. годинa
• Златна плакета Удружења српских књижевника Словеније, у годишњој акцији „Златно перо Љубљана 2017“ за најбољи роман
• Песничка награда „Златно перо“ 2017, за постигнуто прво такмичарско место на VII годишњем међународном конкурсу Савеза српске дијаспоре Словеније
• Прва награда на књижевном конкурсу „Љубав је створила свијет“ Удружења књижевника и умјетника „Зенит“ из Подгорице, 2017. годинa
• Друга награда на конкурсу за родољубиву поезију Библиотеке „Србољуб Митић“ Мало Црниће и УКС Браничевско-стишке књижевне заједнице и Удружења потомака ратника 1912-1920 града Пожаревца, 2017. годинa
• Друга награда на „IX Међународном конкурсу Љубав и вино - вечита инспирација“, Удружења песника Србије – Поезија СРБ из Крушевца, 2017. годинa
• Трећа награда на песничком конкурсу Бешеновска приношења, манастира Бешеново, 2017. годинa
Прва, друга и трећа награда у категорији дечије поезије на Фестивалу поезије  Оловко не ћути, 2018. година
Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.
Песме су јој превођене на италијански и руски језик.
Објављује поезију у више часописа. Заступљена је у зборницима, домаћим и међународним антологијама.
Живи и ради у Београду.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ПЈЕСМА ТВОМ ТИЈЕЛУ

Твоје тијело је модри глас ријеке
што сакривен у дубини тече.
А ја сам путник што силази к њему,
уморан и жедан.

Твоје Тијело шуми као обећана земља
у коју ме дуг и прашан дан води.
Када се умијем, када се напијем,
лећи ћу уза њ и ведро остарити.

Али пред мојим прстима Оно се размиче
и пропушта ме жедну на другу страну.
Модри гласу, ти не знаш да ова жеђ
мене младом чини,
Ти не знаш да је она створила и Тебе
по обличју своме.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ПЈЕШЧАНА КУЛА

Држим се на окупу,
свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу, на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијесак
сада сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена,
можда сам већ само кула.

Што сам све радила да будем зид!
А гле, море се не труди да буде море,
оно је море; а нити цвијет
не ради ништа да буде цвијет.

На окуп зовем пијесак
и зидам, зидам, зидам:
а у предаху с ухом на зиду слушам
како подземно жуде срца
да их помете велики вал
и да их табан вјетра згази
у заборав.

Држим се на окупу.
Свим силама држим се на окупу:
и скупљам живи пијесак свога бића
на хрпу, на хрпу, на хрпу.

И говорим: сад више нисам пијеск.
Сад сам кула од пијеска.
Колико зидам, зидам, зидам:
можда сам већ кула од камена;
можда сам већ само кула.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | МЈЕРЕЊЕ И ВАГА

Твоји су данови здјелице ваге,
у којима ме одмјерујеш дан и ноћ.
Мучиш се да изједначиш Сан и Јаву,
али не знаш да они непрестано мијењају своју тежину,
неуморни, као да мјере твоју упорност.

Зар ти нисам тешка, драги? Одложи на час вагу
и узми ме голим рукама.
Нека нас слободно њише
талас красног несугласја,
талас који нас је створио.
Textual description of firstImageUrl

Милош Црњански | ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ

JAN MAJEN и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „nada“.

     Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
     са Авалом плавом, у даљини, као брег.
     Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
     и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
     У Теби нема бесмисла, ни смрти.
     Ти сјајиш као ископан стари мач.
     У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
     и понавља, као дан и детињи плач.
     А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
     Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.

ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шеик што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи; невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ – дере.
Други ми шапће: „Cadavere!"
Трећи: „Леш, леш, леш.“

     Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
     заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
     Ти будиш веселост, што је некад била,
     кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
     У Теби нема црва, ни са гроба.
     Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
     У Теби један орач пева, и у зимско доба,
     преливши крв, као вино, у нови мех.
     А кад ми клоне глава и буду стали сати,
     Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.

ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „tout passe".
И наше „прошло".

     Ти, међутим, стојиш над широком реком,
     над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
     Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
     и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
     У Теби нема моје људске туге.
     Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
     Ти и плач претвараш, као дажд, у шарене дуге,
     а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
     А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
     Твој ће багем пасти на ме као киша.

LIŽBUA и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преноси ми земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „ñao, ñao, ñao“
и наше „не, не“.

     Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
     до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
     Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
     што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
     Теби су наши боли ситни мрави.
     Ти бисер суза наших бацаш у прах.
     Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
     у коју се млад и весео загледах.
     А кад уморно срце моје ућути, да спи,
     узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

FINISTÈRE и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „tombe“ i „sombre“.
Па крешти њино „ombre, ombre“. –
и наш „гроб“ и „мрак“.

     Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
     из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
     Док мени дан тоне у твој понор речни,
     Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
     Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
     у оној где су каравани сени,
     али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
     Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
     А кад ми сломе душу, копље и руку и ногу,
     Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.

ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренутци, шапат у Кини,
што сапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни
јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

     Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
     кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
     Крв твоја ко роса пала је на равни,
     ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
     Грлим још једном, на Твој камен стрми,
     и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
     Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
     Име Твоје, као из ведрог неба гром.
     А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
     то име ће бити  последњи шапат мој.

1956.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ИНТЕРЛУДИЈ

Огромна сјена виљушке
над нама оклијева;
ми смо два дрхтаја залогаја меса
на хладној округлој равни
под јастребима погледа
стреловитих.

И док непозната рука нешто премишља,
на брзину живимо и љубимо се.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ДАН СЕДМИ

Саставила сам те као пјесму
од симбола,
и сада не знам што значиш.

Једино што спознах
једино што љубљах
бијаше мој напор да те створим.

Данас
стојиш преда мном туђ и далек
у мени свршен, у себи започет.

О што сам оно хтјела тобом рећи?
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | БУДУЋОЈ ЉУБАВИ

Будућа љубави,
кад би могла не доћи.

С тобом се растајем унапријед,
за руку одводећ дијете које зачех с тобом,
ову тјескобу која нагло расте.
Љубави све сам ти рекла већ давно.
А ти си већ давно прошла.

Кад би могла не доћи.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић | ГОЛА ПЈЕСМА

Добри Боже, ја нисам пристала на ову раставу,
Па макар та растава била сан.
Док су ми снове кројили, нису ме питали
Не бих ли више вољела јаву.

Добри Боже, нисам пристала да будем
Друкчија од тебе.
Да итко буде друкчији.
Па макар све разлике биле причин,
Као што мудри веле.
Ја нисам пристала на причу, на себе.

Добри Боже, тако ми се чини.
Али ако ти знаш и кријеш од мене
Мој пад, мој потмули пристанак
На све ове растанке,
На сав тај свијет од сјене,
Тад узми, преузми ме Ти,
Који си пристао на мене.
Textual description of firstImageUrl

Весна Крмпотић

Весна Крмпотић
Рођена је 17. јуна 1932. године у Дубровнику. Дипломирала психологију и енглески на Филозофском факултету у Загребу, а бенгалски језик на Филозофском факултету Универзитета у  Њу Делхију.
Почетком шездесетих година радила је као уредница у Литерарној редакцији Радио Загреба, затим као уредница у Просвјети и Глобусу, као и у културној редакцији Радио Београда.
Као супруга дипломата дуже време боравила је у Египту, САД  и Гани. Од 1962. до 1964. године провела је на специјализацији бенгалског језика у Индији. Уз учестала путовања, посебно у Индију, од 2004. живела је и радила у Загребу и Београду као професионална књижевница.
Објавила је преко стотину књига поезије, прозе, есеја, приповетки, романа, драма, антологија. Ауторка је највеће песничке збирке у светској књижевности "108 x 108", која садржи 11. 664 песме, а најпознатије јој је дело "Брдо изнад облака".
Била је чланица Хрватског друштва писаца и Друштва хрватских књижевника. Добитница је низа хрватских књижевних награда, међу којима
Годишње награде Владимир Назор (1975)
Награде Владимир Назор за животно дјело (1999)
Награде ХАЗУ за књижевност (2006) за збирку песама "108x108",
Награде Иван Горан Ковачић (1988) за роман "Брдо изнад облака"...
Одликовање за заслуге у култури (2008).
•Награде Тин Ујевић за допринос хрватском песништву (2013).
Умрла је 21. августа 2018. године.

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана