Нек стража рајска одреди се према
укору врелом што нас одређује:
пламен за пламен – да Времена нема.
Док зовеш птице и ветрово име
зар не знаш: срце нам се сасушује.
Ту је тек шкрипа грања, морске плиме…
О, слатки Гласе – да те бар не чујем!
Недељу дана дажд ромиња, Корито речно пуно муља; Досадно, горко; и дан тиња, Као лампа без капи уља. По стрејама по ваздан чучи Голубље јато...