Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | ВЕЋ СУТРА




Већ сутра ме неће бити
овде, где сада јесам,
неприметно ћу се слити
у кап далеких небеса.

И никада, никада више
кроз исти овај предео.
Траг ће испрати кише,
и живот ми, невесео.

Ал душу не згреје
ни усана слатки пламен.
А време, веје ли, веје,
и све је само — сен!

А ти, са мојим веком,
као са туђим пленом,
бдиш, над небеском реком,
сама, ил с мојом сеном.

И чекаш да се слијем
у јединствени нам сан,
на грани док плод зрије
и шушти модри лан.

И птица у чистини,
и нежна белогорица,
и ноћ тајних чини —
све одраз твог је лица.

Из прикрајка ме вреба
и пастир са стрелом.
Засу ме срџба неба
на жалу пакленом.

Онесвешћен сам пао,
у гори, крај чиста врела
Да живим нисам знао,
ни смрт ме није хтела.

Већ сутра нећу бити овде,
где сада јесам,
неосетно ћу се слити
у звезду, кап небеса.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des