овде, где сада јесам,
неприметно ћу се слити
у кап далеких небеса.
И никада, никада више
кроз исти овај предео.
Траг ће испрати кише,
и живот ми, невесео.
Ал душу не згреје
ни усана слатки пламен.
А време, веје ли, веје,
и све је само — сен!
А ти, са мојим веком,
као са туђим пленом,
бдиш, над небеском реком,
сама, ил с мојом сеном.
И чекаш да се слијем
у јединствени нам сан,
на грани док плод зрије
и шушти модри лан.
И птица у чистини,
и нежна белогорица,
и ноћ тајних чини —
све одраз твог је лица.
Из прикрајка ме вреба
и пастир са стрелом.
Засу ме срџба неба
на жалу пакленом.
Онесвешћен сам пао,
у гори, крај чиста врела
Да живим нисам знао,
ни смрт ме није хтела.
Већ сутра нећу бити овде,
где сада јесам,
неосетно ћу се слити
у звезду, кап небеса.