Textual description of firstImageUrl

Петар Кочић | ЈАБЛАН




Одавно се ухватио сумрак.
На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.
Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недјељу соли. И ужину с њим полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити, кад је Јаблан с њиме.
– Само шјутра! – трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.
Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:
– Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо – само шјутра!
У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.
– Зар мене, Јабо? – пита га пријекорно. – Сад ћу ја плакати.
Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.
– Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо!
Пољубише се. Лујо огрне хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.
Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И старији су људи молили кнеза.
– Ма, људи моји, није то тако лако – царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест – не браним ни ја; не одреди ли – није ништа било! Је ли тако, браћо?
– Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.
Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.
О томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:

Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа, кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи струганицу

– Јабо, је ли теби студено? – чује се Лујо испод хаљинице.
Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег'. Послије дугог полусањивог, дрхтавог трзања пре-вари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код доброг друга.
Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји и уљуља.
***
Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак – па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се! Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.
– О, свануло већ – протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. – Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?
Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.
– Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти, па мало 'нако заслади! – вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.
Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.
Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Цувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.
Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли – не чује он те галаме, тог живота, који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.
Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:
– 'Оће Јабо надбости – неће; 'оће – неће; 'оће – неће; 'оће – викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.
Од драгости стаде љубити и грлити бака.
– Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски. Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази свому Јуји! – поче му се безазлено улагивати.
У разговору са Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи, да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду.
Луји се стеже срце, кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.
– Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! – уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.
– Јеси ли се уплашио, мали?
– Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија – соколи га један чичица.
– Не бојим се ја, вала, ништа! – вели Лујо поуздано.
– Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева – застрашава га пољар. – А и јест ми млого додијо.
– Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! – смије му се пркосно, заједљиво Лујо.
– Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! – викну кнез оштро, готово званично. – Поведите бакове на ову раван ниже плота!
Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.
– Трке, Јаблан!
– Трке, Рудоња!
Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.
Лујо дршће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се – помогао би Јаблану, да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.
Рудоња насрну свом силом.
– Поду'вати га, Јабо! – викну Лујо као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.
– Не дајте, људи, нагрди вола! – узвикну преплашено кнез.
Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно – силно одјекују



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана