Textual description of firstImageUrl

Момчило Настасијевић | ТУГА У КАМЕНУ





1
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза;

а дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.

2
И кренем, и родна коб
све дубље ме корени.

И крикнем,
и у срце као нож
рођени зарије се крик.

3
И крвљу ту па ту
матером круг.

А свићем са зорама,
а с вечери сетно
нестаје ме за горама.

4
И немо из твари тугом
објави се друг.

И тугом зацвркуће тица
и зазелени луг.

5
И секира кад љуто
засече дуб;

и јагњету вук – кости кад млави зуб;
немо све свему тугом
верни остане друг.

6
Слобода робу – одбегнем далеко,
а све дубље ту.

И благослов што гробу
колевци проклетство неко –
одужити дуг.

7
Све зове –
остајем.

Кореном у камену
тузи затварам круг.

8
Патнику из тиха срца
то чудно пукне зоре цик.

И чудно,
на рамену себи,
светли свој сагледа лик.

9
Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза.

А дуге свеудиљ неке
небо и земљу
спаја и спаја лук.




Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана