И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.
Сруши, кô од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!
О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу кô бура матрозе!
Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!
