И помирили у мржњи.
У досади нам пролази дан
И у уморном ћутању.
Али ме она не оставља никад:
Заверили смо се крвљу.
Само понекад, ноћу,
Кад сањам о свом детињству
Па трчим преко нашег дворишта
За братом, уз врисак и уз смех,
Ја заборавим на њено присуство.
Но и тад, усред највеће радости,
Кад ширим руке да брата ухватим,
Осетим како ме, као ради неке тупе опомене,
Окрећући се, удари у ребра
Својим кошчатим лактом.
И онда знам опет да је ту
И, пробуђен, чујем, кров врели дах, суво кашљање.
А у мраку се сијају
Два ока од запаљена уља.
