Textual description of firstImageUrl

Велимир Живојиновић Масука | ГРУДОБОЉА




Обручила ми се једне студене ноћи
На пустој пољани, док је шибао ветар,
И загрлила ме својом кошчатом руком
И припила ме уз груди и уз усне,
И десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
С клицањем од кога обамиру чула,
Пекла ме пољупцима од пламена
И гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости
У страсном грљењу. И певала ми песме
Џенетске. И путевима од пламена
Водала ме у непознате земље
Сјаја и чуда и језивих лепота.
Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
Пекући ме својим очима од запаљена уља,
Сисала је, дахом од пламена,
Као вештица моју душу
И пила, из жежених путира, моју крв,
Пресипљујући је, у разблудној напитости,
За раскошну гозбу нашег венчања,
Док су по црним кутовима наше колибе
И на мрачном тавану
Корови ветрова
Певали свадбене песме.
Сад седимо једно поред другог у постељи,
Погнутих глава
И бленемо тупо у мир.
Отпеване су оргије.
Са рукама око колена, неочешљана и ружна,
Непомично се ослања на мене својим костима
Досада.

И молим је: иди! И преклињем је: остави ме!
И уверавам је речима најсрдачнијим
Да ми није више потребно њено друштво.
И, захваљујући јој с нежношћу за све,
Молим је да се не мучи више у овој досади:
Напољу је пролеће и море
И поворке мириса шетају преко брда. –
Ал' она, непомична, ћути.

У мени тад узавире гњев
И довикујем јој да ми је одвратна,
Да је се гнушам, да је мрзим.
И бацам јој увреду за увредом,
И бирам речи све погрдније,
Најужасније, најпрљавије,
И вапијем, и цичим,
И у запенушеном бесу
Довикујем јој: Напоље! –
Али она, смешећи се, ћути.
Ја бесним
И хватам је за прљаву косу
И, ван себе,
Петама хоћу да је избацим
Из своје постеље. –
А она се само приклања уза ме
И ја осећам
Да је ни маћи не могу
И да јој је сваки прст
Тежи од олова.

Тад устајем и бежим. –
Али она,
Као да хоће да ми се руга
Устаје са мном и корача са мном,
Са мном се у трку враћа
И са мном смешећи се пада
На нашу постељу.

Од бола
У јастук заривам главу
И ридам
И кунем Бога
Који ме створи . . .
А када се исплачем,
Чини ми се да је мања грубост њеног осмеха
И лакши терет њеног рамена
Које се припија уз мене.

И онда, сатима, окренувши једно другомв леђа
У немоћи и резигнираном трпљењу,
Седимо у постељи, уморни, ћутке,
Да опет заједно легнемо
И опет заједно устанемо сутра.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана