У кући никог бити неће,
Сем зимски сумрак што
Завесе отвара, покреће
И седа мирно за сто.
Само мокре грудве беле,
Брзи погледи на мах,
Кровови и снег ноћи целе
И никог више, чујем свој дах.
И опет слике све од иња
Врате ми тугу лако,
Што целе године у мени тиња,
Али је зима продуби јако.
Опет боли кô и увек,
Ни вино да лечи не може.
У прозору крст је лек,
Да ову жудњу утоли, Боже.
Али ненадано на драперју
Сумње ће у трену да нестану,
Ти корачаш ка мом безверју
Ући ћеш, ући у новом дану!
Појавићеш се на вратима
Сва у белом, сва непомична,
Сва у белом, белом кô зима,
У ствари, пахуљама врло слична.
• С руског превео Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)
