Textual description of firstImageUrl

Милан Ракић | ПЕСНИКУ


Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши, к`о од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу к`о бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!
Textual description of firstImageUrl

Петар Кочић | ЈАБЛАН

Одавно се ухватио сумрак.
На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.
Сваке вечери, откад су настале врућине, до неко доба ноћи напаса Лујо свог Јаблана. Пази га као очи у глави. Два пута га на недјељу соли. И ужину с њим полови. Воли он Јаблана – јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире. Усред гробља смио би он ноћити, кад је Јаблан с њиме.
– Само шјутра! – трже се Лујо као иза сна, збаци са себе хаљиницу, а очи му сијевнуше од узбуђења.
Устаде, приђе баку, па га стаде миловати, мазити и тепати му:
– Добро се ти, Јабо, наруцај. Руцај, бате, колико ти дуса подноси... Само шјутра! Рођени мој, мили мој, драги мој Јабо – само шјутра!
У Лујином промуклом гласићу дрхтало је меко, њежно преклињање. Бак махну по навици репом, па га ухвати мало по образу.
– Зар мене, Јабо? – пита га пријекорно. – Сад ћу ја плакати.
Он се мало одмаче у страну, па као ђоја заплака. Јаблан диже главу.
– Није, није, Јабо! Шалим се ја. Нијеси ти мене ударио... Е, немој се, оца му, одма' за свашта љутити! Де, да се појубимо!
Пољубише се. Лујо огрне хаљиницу, па се опет спусти на влажну траву да сања о сјутрашњем дану.
Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза да му испуни жељу. И старији су људи молили кнеза.
– Ма, људи моји, није то тако лако – царски је во! Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест – не браним ни ја; не одреди ли – није ништа било! Је ли тако, браћо?
– Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој! Молба је бачена, одговор је кнезу дошао: дозвољава се.
Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња.
О томе Лујо будан сања. Час види како је Јаблан пао, како убоден издише; час опет, како је надбо Рудоњу, па поносито стоји на мејдану. Чује како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига:

Воло-лиге, доло-лиге!
Јаче моје мило баче
од те ваше јадне краве!
Ћа, кравуљо, нагрдуљо!
Нагрдим ти говедара
и у кући кућаницу
и на струзи струганицу

– Јабо, је ли теби студено? – чује се Лујо испод хаљинице.
Јаблан пасе, шути, ништа не одговара. Он устаде, помилова га, извуче из стога два снопа зоби, метну пред бака, па леже крај њег'. Послије дугог полусањивог, дрхтавог трзања пре-вари га сан. Кад Јаблан поједе жито, леже и он код доброг друга.
Дубока страховита тишина. Влажна свјежина шири се кроз ноћ. Млак вјетар подухива преко кућа, што се у полукружном, непрекидном низу протежу испод планине. Кровови, обрасли маховином, једва се распознају, према мјесечини, од зелених шљивика, кроз које стрше. Само се гдје-гдје бјеласка нов кров. Село спава мирно, слатко, као једро, здраво и осорно планинче, када га мати подоји и уљуља.
***
Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак – па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се! Само, тамо далеко испод планина у присојима, трепери магличасто, тиморно плаветнило. Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином.
– О, свануло већ – протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. – Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?
Јаблан је рано, врло рано устао и добро се напасао. Драго бијаше Луји кад видје како су у Јаблана трбуси забрекли.
– Е, кад си се тако, бате, наруцо, ето ти, па мало 'нако заслади! – вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби.
Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући.
Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Цувари хајкају! Страшила на оградама око кукуруза лепршају се. Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране.
Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли – не чује он те галаме, тог живота, који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.
Врцну се, као да се нешто досјети. Растеже педаљ, па поче мјерити штап:
– 'Оће Јабо надбости – неће; 'оће – неће; 'оће – неће; 'оће – викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости.
Од драгости стаде љубити и грлити бака.
– Је л' де, Јабо, да ћеш ти њега надбости? Нека је он царски. Свеједно је то мом милом, драгом, рођеном Јаби. Је ли тако? Де, кази свому Јуји! – поче му се безазлено улагивати.
У разговору са Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило. Светац је, не ради се, па дошли људи, да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду.
Луји се стеже срце, кад угледа Рудоњу. Учини му се страшан, голем; и дебљи и већи од Јаблана.
– Јабо, бате, ако данас платиш главом, не зажали на ме! – уздахну Лујо, припи се уз вола, па поче опет, кријући од људи, мјерити штап. Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице.
– Јеси ли се уплашио, мали?
– Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија – соколи га један чичица.
– Не бојим се ја, вала, ништа! – вели Лујо поуздано.
– Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева – застрашава га пољар. – А и јест ми млого додијо.
– Е, то ћемо, пољаре, истом виђети! – смије му се пркосно, заједљиво Лујо.
– Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! – викну кнез оштро, готово званично. – Поведите бакове на ову раван ниже плота!
Изведоше их. Околи свијет са свију страна. Бакови се почеше њушкати, као да се упознају.
– Трке, Јаблан!
– Трке, Рудоња!
Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! Земља се круни, угиба под њима.
Лујо дршће, стрепи. Сваки му се живац разиграо. Избечио крупне грахорасте очи, не трепће. Сваки покрет прати; сваки удар одјекне у разиграном срцу. Стиснуо се, погнуо се – помогао би Јаблану, да може. Засјенише му се очи. Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба.
Рудоња насрну свом силом.
– Поду'вати га, Јабо! – викну Лујо као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно кољено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.
– Не дајте, људи, нагрди вола! – узвикну преплашено кнез.
Испод врата Рудоњина шикну велики млаз крви. Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно – силно одјекују
Textual description of firstImageUrl

Велимир Живојиновић Масука | ГРУДОБОЉА


Обручила ми се једне студене ноћи
На пустој пољани, док је шибао ветар,
И загрлила ме својом кошчатом руком
И припила ме уз груди и уз усне,
И десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
С клицањем од кога обамиру чула,
Пекла ме пољупцима од пламена
И гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости
У страсном грљењу. И певала ми песме
Џенетске. И путевима од пламена
Водала ме у непознате земље
Сјаја и чуда и језивих лепота.
Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
Пекући ме својим очима од запаљена уља,
Сисала је, дахом од пламена,
Као вештица моју душу
И пила, из жежених путира, моју крв,
Пресипљујући је, у разблудној напитости,
За раскошну гозбу нашег венчања,
Док су по црним кутовима наше колибе
И на мрачном тавану
Корови ветрова
Певали свадбене песме.
Сад седимо једно поред другог у постељи,
Погнутих глава
И бленемо тупо у мир.
Отпеване су оргије.
Са рукама око колена, неочешљана и ружна,
Непомично се ослања на мене својим костима
Досада.

И молим је: иди! И преклињем је: остави ме!
И уверавам је речима најсрдачнијим
Да ми није више потребно њено друштво.
И, захваљујући јој с нежношћу за све,
Молим је да се не мучи више у овој досади:
Напољу је пролеће и море
И поворке мириса шетају преко брда. –
Ал' она, непомична, ћути.

У мени тад узавире гњев
И довикујем јој да ми је одвратна,
Да је се гнушам, да је мрзим.
И бацам јој увреду за увредом,
И бирам речи све погрдније,
Најужасније, најпрљавије,
И вапијем, и цичим,
И у запенушеном бесу
Довикујем јој: Напоље! –
Али она, смешећи се, ћути.
Ја бесним
И хватам је за прљаву косу
И, ван себе,
Петама хоћу да је избацим
Из своје постеље. –
А она се само приклања уза ме
И ја осећам
Да је ни маћи не могу
И да јој је сваки прст
Тежи од олова.

Тад устајем и бежим. –
Али она,
Као да хоће да ми се руга
Устаје са мном и корача са мном,
Са мном се у трку враћа
И са мном смешећи се пада
На нашу постељу.

Од бола
У јастук заривам главу
И ридам
И кунем Бога
Који ме створи . . .
А када се исплачем,
Чини ми се да је мања грубост њеног осмеха
И лакши терет њеног рамена
Које се припија уз мене.

И онда, сатима, окренувши једно другомв леђа
У немоћи и резигнираном трпљењу,
Седимо у постељи, уморни, ћутке,
Да опет заједно легнемо
И опет заједно устанемо сутра.
Textual description of firstImageUrl

Велимир Живојиновић Масука | * * *


Већ смо се привикли једно на друго
И помирили у мржњи.
У досади нам пролази дан
И у уморном ћутању.
Али ме она не оставља никад:
Заверили смо се крвљу.
Само понекад, ноћу,
Кад сањам о свом детињству
Па трчим преко нашег дворишта
За братом, уз врисак и уз смех,
Ја заборавим на њено присуство.
Но и тад, усред највеће радости,
Кад ширим руке да брата ухватим,
Осетим како ме, као ради неке тупе опомене,
Окрећући се, удари у ребра
Својим кошчатим лактом.
И онда знам опет да је ту
И, пробуђен, чујем, кров врели дах, суво кашљање.

А у мраку се сијају
Два ока од запаљена уља.
Textual description of firstImageUrl

Велимир Живојиновић Масука | ТИШИНА, БУРА И ЧЕЖЊА


На небу се цртају руже
У крвавоме мору вечери.
Кроз полусјај златице круже,
А далеко се блеште глечери.
Прозрачни мирис и мир. И дрхтај млак.
И сјајем проткани мрак.

Тишина. Само крешти
У срцу моме бура. Цичи, бесни.
И кида срце свесни
Бол. И мучки трешти
За љутом муњом гром
У дом, у мој дом.

О, како би добро било,
Када би, далека, ти
Дошла, и на своје крило
Спустила главу моју уморну, да зли
Духови у њој уљуљкани буду!
Да уснама, које дубоко ћуте,
Да руком, што потиљком тражи путе,
Умириш срце моје, ову луду.

Па онда, за вечери јасне,
Уз ведре одјеке касне,
Да тихо, да тише спим,
Док трне сумрак и сјај,
И дах, и дах мој с њим.
Па ноћ. Па мир. Па крај!
Textual description of firstImageUrl

СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо од по литру злата."
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, курво, стари Вујадине,
Казуј, курво, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, курво, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Којено су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."
Textual description of firstImageUrl

МАЛИ РАДОЈИЦА


Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л' се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
"Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!"
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
"Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође -
ко ли ће нас јунак избавити?"
Вели њима Мали Радојица:
"Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов'те агу Бећир-агу,
па му каж'те да ј' умро Раде
не би ли ме ага закопао!"
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
"Бог т' убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио -
хоће ли нас поморити смрадом?"
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
"Нос'те, сужња, те га закопајте!"
Ал' говори Бећир-агиница:
"Ев', богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро већ се ућутио -
налож'те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!"
Ложе њему ватру на прсима,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ уват'те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!"
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!"
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове Раду;
и ту Раде тврда срца био -
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!"
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила -
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид'ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
"Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!"
Онда вели Бећир-агиница:
"Бре, немојте закопати курве,
већ га бац'те у дебело море
те наран'те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!"
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал' је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
"Јао, моји б'јели ситни зуби,
повад'те ми клинце из ноката!"
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
"Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин' дана
као ј' отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице -
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес'т објесити
док ујутру бијел дан осване!"
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
"Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!"
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
"О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања."
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
"О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим -
далеко ми ј' дому путовати,
треба ми се путем понапити!"
Отвори му сандук од тал'јера;
онда јој је Раде бесједио:
"О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине -
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!"
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.
Textual description of firstImageUrl

ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА


Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
"О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
Ја сам чуо и људи ми кажу,
Да си добар јунак од мејдана;
А и мене не куди дружина:
Ако с', Ђурђу, јунак од мејдана,
Од мејдана и од сабље бритке,
Оди к мени под бела Рибника,
Од' на мејдан, да се огледамо;
Ако л', Ђурђу на мејдана нећеш,
Преди мени гаће и кошуљу,
Нек ја знадем, да си ми покоран."
Гледа књигу Сенковићу Ђурђе,
Гледа књигу, а сузе пролива,;
Ал' га пита Сенковићу Иво:
"Родитељу, што сузе проливаш?
До сад су ти књиге долазиле
И кроз твоје руке пролазиле,
Али ниси суза проливао.";
Ал' беседи Ђурађ Сенковићу:
"Драго чедо, Сенковићу Иво!
Јесу до сад књиге долазиле,
Ал' овака нигда дошла није;
Ако ли је кад и дошла 'вака;
А баба је онда млађи био,
Па се није од књига плашио:
Ово ј' књига аге од Рибника.
Ага мене на мејдан зазива,
Ја сам, сине, врло остарио;
Не могу се ни коња држати,
Камо л' терат' по мејдану с Турци,
А прести се нисам научио,
Турком прести не могу кошуља."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
"Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
Ако с', бабо, остарио врло,
Те не можеш на мејдан изићи,
Од Бога си мене испросио,
Бог је мене теби поклонио,;
Ја ћу, бабо, на мејдан изићи,
Оћу твоју заменити главу."
Ал' му Ђурађ поче беседити:
"Драго чедо, Сенковићу Иво!
Можеш, сине, на мејдан изићи;
Отићи ћеш, ал' ми доћи нећеш;
Јер си, сине, јако неразуман,
Још ти нема ни шеснаест лета,
А Турчин је јунак од мејдана,
Да му нема у крајини пара;
На њему је руво страовито:
Рисовина и самуровина,
А на коњу сама међедина,
Бојно копље вуком покројено;
Само ћеш се рува поплашити,
А камо ли кад подвикне Турчин,
И поцикне коњиц под Турчином,
Од стра ћеш пасти са коњица,
И своју ћеш изгубити главу;
па што ћ' тужан после тебе баба?
Ко л' ће бабу лебом доранити?
Ко л' по смрти стара саранити?"
Ал' говори Сенковићу Иво:
"Што б' се, бабо, рува поплашио?
Ја с' не бојим ни жива курјака,
А камо ли мртви кожетина;
Ако може Турчин подвикнути,
И ја могу, бабо, подвикнути:
Већ дај мени тестир и благослов,
Да Турчину на мејдан изиђем;
Док је, бабо, твога чеда Иве,
Нећеш Турком ти прести кошуља."
То се Ђурђу на ино не може.
Свог му добра дору оседлао,
Дору седла, испод гриве љуби:
"Ао, доро, врло добро моје"
Доста ли смо, доро, војевали,
Из Турака робље изводили,
Од Турака глава доносили
Сад сам доро, остарио, врло;
Ја не могу више војевати,
Сад те шиљем с главом неразумном,
Са Иваном, са јединим сином:
Ива ј', доро, глава неразумна,
Чувај, доро, моје чедо, Иву."
Па Ивана оправио лепо;
Све му своје руво обукао
И своју му сабљу припасао,
Па Ивана лепо световао:
"Ао Иво, моје чедо драго!
Пођи сине, пош'о у добри час!
Тамо, сине, добре среће био!
Бог те здраво и мирно носио,
Од душманске руке заклонио!
Грдне ране и руке душманске!
И крепка ти десна рука била!
И оштра ти бритка сабља била!
Слободне ти очи на Турчина!
Кад ти дођеш под Рибника бела,
Ти се немој поплашити, сине!
Оштро гледај, а оштро беседи,
Оштро агу на мејдан зазивај.
Кад с Турчином на мејдан изиђеш,
Немој доре уздом забунити,
Ја сам дору боју научио,
Вешт је дора боју и мејдану,
Дора ће те собом заклањати,
Испод бритке сабље уклањати."
А кад Иван примио благослов,
Љуби бабу у скуг и у руку,
И у земљу, гди он чизмом стаје,
Стару мајку целива у руку:
"Простите ми, моји родитељи!"
Па се Ива коња приватио,
Па на мејдан оде певајући,
Родитељи осташе плачући.
Кад је био на пољу Рибничком,
Угледа се један шатор бели,
Пред шатором копља ударена,
А за копља коњи повезани,
Под шатором ага од Рибника,
Седи ага, пије малвасију,
С њиме пију два пашина сина;
Кад је дорат коње угледао,
Завриштао дорат под Иваном;
Ал' беседе два пашина сина:
"Господине, аго од Рибника
Ето старца Сенковића Ђурђа!
Сад ћеш, аго, изгубити главу,
Данас ћеш се с нама растанути."
Кад погледа ага од Рибника,
Ал' угледа Сенковића Иву:
"Не бојте се, моја браћо драга!
Оно није Ђурађ Сенковићу,
Већ је оно Сенковићу Ива;
У з'о час га баба оправио,
Лудо ти ће данас погинути!
Ал' га, браћо, погубити нећу,
Јер је Ива дете неразумно,
Већ га оћу жива уватити;
А у Ђурђа млого кажу блага,
Зањ ћу узет' шест товара блага."
У том Ива пред шатором дође,
Божју помоћ Турком називао:
"Божја помоћ, Рибничани Турци!"
Лепо Турци помоћ приватише:
"Здрав јуначе, Сенковићу Иво!
Које добро, што си до нас дош'о?"
Ал' беседи Сенковићу Иво:
"Ко је овде ага од Рибника,
Нека мени на мејдан изиђе;
Агине ми књиге досадише,
Родитеља на мејдан зазива;
Родитељ је врло остарио,
Он не може на мејдан изићи,
Ја сам дош'о за мог родитеља."
Ал' беседи ага од Рибника:
"Ман' се, Иво, врага и мејдана
Још мејдана ни видио ниси,;
А камоли да си излазио;
Већ од', Иво, да пијемо вино:
Греота је тебе погубити,
Јер си теке на свет настануо:
Већ се предај, Сенковићу Иво!
И без ране и без мртве главе;
А ево ти тврду веру дајем,
Да ти ништа учинити нећу:
У твог бабе млого кажу блага,
Подај благо, па откупи главу."
Ал' беседи Сенковићу Иво:
"О Турчине, аго од Рибника
Нисам дош'о, да ти се предајем,
Већ сам дош'о, да се огледамо
И јуначки мејдан поделимо;
Јер ми није дуго за стајање."
Цикну ага, кано змија љута,
Па он скочи на ноге јуначке,
Па се добра вранца приватио,
Па беседи ага од Рибника:
"О јуначе, Сенковићу Иво!
Играј коња, па удри на мене."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
"О Турчине, аго од Рибника!
Ја сам мога заморио дору
Из далеке земље путујући,
Па не могу дору заиграти,
Већ ти оћу стати на белегу,
Играј вранца, па удри на мене,
С белеге се уклонити нећу,
Јуначки ћу тебе дочекати."
То Турчину врло мило било,
Па разигра вранца по мејдану,
Па потеже бојно копље оштро,
Па повикну, као змај планински:
"Држ' се добро, Сенковићу Иво!
Немој рећи, да је пријевара."
На Ивана јуриш учинио,
Гледа копљем у срце јунака;
Клече дорат у зелену траву,
иву копље високо надмаши,
Не може се калпак оборити,
А камоли ранити јунака;
Ману сабљом Сенковићу Ива,
Аги копље до руке просече.
А кад види ага од Рибника
Да му ниша нема од мејдана,
Даде плећа, стаде бијегати,
Да утече у бела Рибника;
За њи Ива напусти дората,
Колико се дорат уморио,
Брзо дорат вранца састигао,
На сапи му главу наслонио,
Аги кида ките на појасу;
Ал' беседи ага од Рибника:
"Боже мили, гди ћу погинути
Од јунака да би погинуо,
Не би мени ни по јада било,
Већ од добра коња Иванова!"
Ал' је Иван дете неразумно,
Он се сабљом не маша Турчина,
Не ће њему да одсече главу,
Веће ради, да увати жива,
Да га води баба за поштење;
У том с' Турчин пушке досетио,
Преко себе пушку опалио,
Ал' Бог даде, не погоди Иве,
Већ дората међу очи чарне,
Паде дорат у зелену траву,
А Иван се на ноге дочека;
А кад види ага од Рибника,
Да ј' Ивана с коњем раставио,
Врати вранца натраг на Ивана:
"Што сад мислиш, Сенковићу Иво?
Што сад мислиш, чему ли се надаш?
С добрим сам ате дором раставио;
Већ предај се, Сенковићу Иво!
Робом и кад, а гробом никада."
Цичи Иван, ка' змија љута:
"О Турчине, аго од Рибника!
Жив се теби ја предати нећу:
Ако си ме с коњем раставио,
Са сабљом ме раставио ниси,
Ево сабље родитеља мога,
Која ј' доста на мејдану била,
Одсекла је доста Турски глава,
Бог је добар, и данас ће твоју."
Цикну Турчин, к'о и змија љута,
Натерује вранца на Ивана,
Ал' је Иван јунак од мејдана,
Не хтеде се с пута уклонити,
Ни с' Турчину теде покорити,
Већ јуначки чека на мејдану,
Ману сабљом и десницом руком,
Добру вранцу главу одсекао,
Паде вранац и притиште агу,
Насмеја се Сенковићу Иво:
"Што сад мислиш, аго од Рибника?
Што сад мислиш, чему ли се надаш?"
Поче ага Иву братимити:
"Богом брате, Сенковићу Иво!
Немој мене данас погубити;
Ишти блага, колико ти драго."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
"Воли твоју једну мртву главу,
Него благо цара честитога."
Ману сабљом, одсече му главу,
Метну главу у јанкесу пасу,
Брже с аге поскида одело,
С аге скида, на себе обуче.
Угледаше два пашина сина,
Гди погибе ага од Рибника,
Пак беседе два пашина сина:
"Да душмана жива не пустимо,
Да ми нашег агу осветимо!"
Брзо Турци коње уседоше,
Па Ивана брзо потераше,
Бежи Иван, како горско звере,
Док Бог даде, у гору замаче;
Ето Турком невоље велике:
На коњма га терати не могу,
Добре Турци коње одседоше,
Па за јелу коње повезаше,
Пак пешице терају Ивана;
Ал' је мудра глава у Ивана;
Он је Турком очи заварао,
Докле њега протрчаше Турци;
Онда с' Иван коњма повратио,
Па одреши два коња витеза,;
Једног јаше, а другога води;
Кличе Ива кроз луг попевати
"Фала Турци, два пашина сина!
Кој' ми данас коње поклонисте!"
Кад зачуше два пашина сина,
Брже трче на друм пред Ивана,
Али на друм не смеше изићи,
Већ из горе братише Ивана
"Богом брате, Сенковићу Иво!
Врати нама два коња витеза,
Даћемо ти шест стотин' дуката."
Ал' беседи Сенковићу Ива:
"Не будалте, два пашина сина!
Волим ова два коња витеза,
Него благо од вашег Рибника;
Не могу вас кроз гору терати,
Не би вама коњи требовали;
Ено вама вранца и дората,
Који није на крајини било."
Оде Иван двору певајући,
Кад је Иван близу двора био,
Угледа га стара мила мајка,
Па свог сина познати не може,
Јер је Иван руво променио,
Променио руво и коњица,
Пак запишта, као љута змија,
Проли сузе низу бијело лице,
Она трчи у дворе Ђурђу:
"Јао Ђурђу, драги господару!
У з'о час си Иву оправио,
Оправио, да т' замени главу!
Иво нам је тамо погинуо,
Ево иде ага од Рибника,
Сад ће наше дворе поарати,
А нас оће, Ђурђу, заробити,
Да под старост служимо Турчина!"
А кад Ђурађ саслушао речи,
Проли сузе низ јуначко лице,
Пак он ђипи на ноге јуначке,
Пак припаса мача зеленога,
Пак он брже на чаире трчи,
Те увати стару бедевију,
Нема каде да седлом оседла,
Већ се голој на рамена баци;
Пак излети Ђурађ пред Ивана,
Ал' свог сина познати не може,
Јер је Иво руво променио,
Променио коња и одело;
Пак повика Сенковићу Ђурђу:
"Стани курво, аго од Рибника!
Ласно ти је дете погубити,
Коме нема ни шеснаест лета;
Ал' од', аго, те погуби старца!"
Ал' беседи Сенковићу Иво:
"Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу!
Нисам, бабо, ага од Рибника,
Ја сам, бабо, твоје чедо Ива."
Од жалости јунак и не чује,
Он не чује, што беседи Ива,
Већ салети своје чедо Иву,
Салети га, да одсече главу;
Ето Иви големе невоље!
Оће јунак да изгуби главу,
Да од кога, већ од бабе свога!
А кад види, да ће погинути,
Даде плећа, пак стаде бегати,
За њим Ђурађ пусти бедевију:
"Стани, аго утећи ми нећеш!"
Брзо Ђурађ састигао Иву,;
И оће му да одсече главу;
Кад се види Ива у невољи,
Он се маши у јанкесу пасу,
Баци главу аге од Рибника,
Баци главу пред свог родитеља:;
"Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу
Ето т' главе аге од Рибника!"
Кад је Ђурађ угледао главу,
Баци мача у зелену траву,
Пак он скочи с бедевије старе,
Под Иваном коња приватио,
Своје чедо на руке привати,
Пак Ивана и грли и љуби:
"Вала, Иво, моје чедо драго!
Који с' баби заменио главу,
Свој господи образ осветлао,
Свој господи и нашој крајини!
Ал' што с' Турско руво облачио?
Мало бабо душу не огреши,
Мало тебе не погуби, сине!";
Али Ива поче беседити:
"Родитељу, Сенковићу Ђурђу!
По чем би се могао познати,
Да сам био тамо на мејдану
Кад с господом у диван изиђем;
Господа ми не би веровала,
Да сам тамо био на мејдану,
Да оданде обележја немам."
Textual description of firstImageUrl

Хајдучки и ускочки циклус


Хајдучки и ускочки циклус пева о хајдуцима и ускоцима који су се борили против турских насилника. Борба хајдука и ускока се не разликује много, јер су и једни и други били осветници и заштитници народа.
Па ипак, ускоци су се разликовали од хајдука по начину живота и ратовања. Док су хајдуци живели по горама и шумама и скривали се код јатака, дотле су ускоци имали своје породице и са њима живели у својим домовима. Хајдуци су имали мање чете, а ускоци су нападали у већим групама.
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


• Човек није ни звер ни Бог, па да је сам себи довољан.
Аристотел
(384 — 322 п. н. е.)

• Човек не може да открије нови океан ако нема храбрости да изгуби из вида обалу.
Андре Жид
(1869-1951)

• Наше мало може бити много за оне који немају нимало.
Душко Радовић
(1922 – 1984)


mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


• Када наиђеш на човека са којим вреди говорити и са њим не говориш, изгубио си га. Када наиђеш на човека са којим не вреди говорити и са њим говориш, изгубио си речи. Мудрац не губи ни човека ни речи.
Конфучије
(551- 479 п.н.е.)

Ништа на свету није теже од искрености, а нема ничег лакшег од ласкања.
Фјодор Достојевски
(1821 – 1881)

Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи.
Јован Дучић
(1871 – 1943)


mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана


• На свету постоје две врсте људи. Они којима су други потребни, које други могу да разоноде, да их забаве, да их одморе а које самоћа замара, исцрпљује и уништава као пењање на огромни глечер или прелазак преко пустиње; и они које, напротив, други умарају, досађују им, сметају им, исцрпљују их, док их самоћа умирује и освежава их миром у независности и машти њихових мисли.
Ги де Мопасан
(1850 - 1893)


• Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо на земљи.
Јован Дучић
(1871-1943)


mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Мисли великана



• Знати да знаш оно што знаш, и да не знаш оно што не знаш - то је највеће знање.
Лао Це
(око 570 п.н.е – око 470 п.н.е)

• Пољубац прелази са усана на усне, из века у век, са године на годину. Људи га само примају, дају и умиру, а пољубац је бесмртан!
Ги де Мопасан
(1850 - 1893)

• Из многих тешких животних случајева човек се најчешће може спасти само уз мало лудости.
Франсоа ла Рошфуко
(1613-1680)

mislivelikana.com
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | ЦРНА ЈЕ ВОДА СИТНИЦА


Црна је вода Ситница,
црно небо врх Чечана.
Застани испред Дечана
као потоња скитница.

Ући у жита класала,
сеја ти отров попила,
ал сузу није пустила.
Цујеш ли плач из јасала?

Узлећу црни сватови,
јато за јатом косова.
Ројеви љутих осова
и разјарени хртови.

Сломљени сви су печати,
туђин нам ништи тапије.
Телали с јужне капије
у поноћ ће зајечати.

Ал душа што се станила
у сваком зрну пшенице,
гласи се гласом сенице.
Чија нас стрела ранила?

Црне нам воде доходе
Из Лаба и из Ситнице.
Невеста чупа витице кад
је низ поље одводе.

1987.
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | ЗЕМАЉСКИ ПЛАЧ


Најзад све се у сенку слије,
преголеми је земаљски плач.
Са усне патња патњу пије.

Над нама сунце — ужарен сач!
Зар све је само прамен дима?
Не зброја дане ни ткач ни врач.

Видех те у свим понорима,
о, сестро таме, нељубљена,
у сну сан си ми над свим снима.

Ја немам више свог имена,
ја немам више својих речи,
нема мене, а ти си — пена!

А онај што над водом клечи
побожно ко да вечност пије,
са бољком која се не лечи,

у шта свој облик да сакрије?
О, друзи, што сте паклу вични,
кад вас нема, ни мене није.

Оном што спозна недолични
брлог света сред Божје цвасти,
зар сваке ноћи нисмо слични?

И видим да ћу ко зрак пасти
без речи, тек ће уста нема
дотаћи гњилост уместо сласти.

Нашега дома овде нема.
Не чују се кос ни сеница,
ни ласта испод кућног трема.

Не зује чекрк ни преслица,
јастреб вреба изнад торова.
Празна је у пољу пшеница.

Где је била шума борова,
хуји сад олуј преко ледине,
то су душе мртвих створова.

Тек пред лицем смрти једине
као туђинац да се огледа,
видим и себе сред ведрине,

ко неко други да ме гледа.

1969.
Textual description of firstImageUrl

Слободан Ракитић | ВЕЋ СУТРА


Већ сутра ме неће бити
овде, где сада јесам,
неприметно ћу се слити
у кап далеких небеса.

И никада, никада више
кроз исти овај предео.
Траг ће испрати кише,
и живот ми, невесео.

Ал душу не згреје
ни усана слатки пламен.
А време, веје ли, веје,
и све је само — сен!

А ти, са мојим веком,
као са туђим пленом,
бдиш, над небеском реком,
сама, ил с мојом сеном.

И чекаш да се слијем
у јединствени нам сан,
на грани док плод зрије
и шушти модри лан.

И птица у чистини,
и нежна белогорица,
и ноћ тајних чини —
све одраз твог је лица.

Из прикрајка ме вреба
и пастир са стрелом.
Засу ме срџба неба
на жалу пакленом.

Онесвешћен сам пао,
у гори, крај чиста врела
Да живим нисам знао,
ни смрт ме није хтела.

Већ сутра нећу бити овде,
где сада јесам,
неосетно ћу се слити
у звезду, кап небеса.
Textual description of firstImageUrl

Ђура Јакшић | ПИЈЕМ...


Пијем, пијем... ал’ у пићу
Још се никад не осме’ну’ —
Као да је рујним вином
Бог полио хладну стену!

Посрне л’ ми каткад нога,
Дружина се луда смије —
Ал’ се брзо смеха трза,
Кô од једа љуте змије...

А ја пијем, јоште пијем —
У том ми се срце пара —
Ћутећи се само играм
Љутим врхом од ханџара...

1861. 
Textual description of firstImageUrl

Иво Андрић | EX PONTO I

Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагда-шњици: збогом и да се винете, ношени страшним вихором, запрепа-штени као онај коме се тло измиче?
Је ли вам се догодило да вам узму све — а шта се човјеку не може узети? — и да вам на душу положе тешку одурну руку и да вам узму радост и ведрину слободна духа; и сама срчаност, која остаје као посљедњи очајни дар судбине, да вам узму и да учине од вас нијемо презаво ропче?
Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се "љепшом душом дубље јеца", али ког је један само од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ!
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.

Неумољиво круте и непомичне планине гледају с облачна виса. Високо укочено небо. Тврда немилосна земља.
Не, ништа се неће догодити! Не, планине се неће сорити! Небо ће остати гордо и хладно на висини!
Измиче се даљина, губи звук, боје мру у сивом: да се види и чује ропско крваво срце како куца.
У грмљавини и облацима долазе будућа стољећа и гледају мој срам. Пред очима покољења лежи моја душа нага и беспомоћна као преломљен мач. Жеже ме самилостан поглед нерођених.

Куд сам ја све лутао!
Куд су падале моје тежње, колико посртао, колико блудио у мислима и гријешио у животу! — Како да вам кажем кад то и рођено моје сјећање заборавља! Охолост ме је носила као вјетар. Огањ којим ми је сагарала душа није ме изједао него ми је давао снагу и замах.
На борбе свијета ја сам гледао као што се с ведра виса гледа на магле које се набијају по долинама.
Био сам нијеми, охоли гост живота.
Тргао сам највише плодове. Усне су ми биле крваве, жене су ми цјеливале руке. Пролазиле су године и доносиле своје плодове, а ја сам се називао: господар живота.
Тада ме силан удесни вал баци на тврду мрачну стазу и сва боја и љепота живота згусну на мрежници мојих очију. Од свега не оста ни колико је пепела на коси на Чисту сриједу.
Нисам имао сухе коре хљеба ни сузе да је поквасим и, исплакавши је, да ми лакше буде. Гладну ми је било зима, болио ме је срам мој и туђи, и ударци и трагови гвожђа на рукама.
Ко зна од сретних и слободних шта је то самоћа? Ни паука није било да једном бар протка моју самоћу, а човјек чије сам кораке чуо пред својим вратима био је мој непријатељ.
Бојао сам се и крви коју сам чуо како бије у мом ручном зглобу, јер ме је увјеравала да живим, а то је било исто што и патња.
И мислио сам: Бог не би требао да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје нам је смрт и живот једно те исто. Тада још, ни у највећој покорности, нисам могао да схватим зашто је од свих створова само човјеку дано да може да замрзи на свој живот.
И тада кад се је у купању милиона једноличних минута, без икакве наде и промјене, моја душа претварала у пустињу која више и не жедни, кад су ми решетке на прозору биле тако густе да нисам могао ни руку помолити да ми кане кап кише или да ме омилује залутао вјетар, тада је у мојој души, као свјетиљка над мртвом радости, плануло ово свјетло.

Поимам и схваћам невидљиву логику свих догађаја у човјекову животу. Не ријечима и не мислима само, него свом дубином цијелог бића свог осјећам дивну, неумољиву равнотежу која влада у свим нашим односима.
Има незнана формула која одређује однос између радости и бола у нашем животу. Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.

Често сједим сате и гледам у хладне јесење боје. Мир судбине која се више не да промијенити леди ми се на души и лицу.
Све је у мени мртво; тако ми је добро.
Не допире до мене звук, умро ми је очињи вид. Све је остало за великом капијом која се затворила мукло за мном. Изгубио сам све и нисам више човјек него немирна бесана мисао која је потонула и прићутала се на дубоком дну, а нада мном су као непрозирне зелене масе вода, мир, даљина и заборав. Десет се је тједана било навршило кад, окружена самоћом, по први пут проговори јасно моја душа.
Након бескрајних шетња од шест корака напред и шест натраг, кад се већ заморих и кад октобарски дан стаде да се примиче крају, ја стадох у удубину ниских врата у зиду, као кип у олтар, и гледајући прозорак са парчетом сиве бјелине рекох гласно.
– Ево ме, ту сам!
Мој глас је имао јак и свијетао звук оних који се одзивају.
И спутан и немоћан, у тој влажној јазбини, у положају који ме понизује до скота, ја по први пут појмим у мислима и обухватим осјећајем смисао људског живота и борбе.
У мени бијесни искупљена истина.
Покопана у шутњи и скромности којој нас учи невоља она гори у мени и чини сјај у мојој души и у мојој ћелији.

Кад дође глас о мом свршетку узрујаше се на час људи што станују у малим кућицама на један кат и с вртом до улице. И мој ће спомен, у причањима запрепаштене чељади, још једном проћи улицама, гдје је прохујало моје дјетињство.
Мучан ће немир ући у мале куће и душе гдје је мирно и добро.
Старе жене, које најбоље разумију нужду и увиђају потребу сваког зла, само ће главом зањихати, а младе ће мајке склапати руке мислећи на судбину своје дјеце.
Жене ће говорити с плачем у гласу а мушкарци кратко и крупно кријући осјећај.
Шапћући (да не чују млади) причаће они који се најбоље сјећају судбине несрећника, а дјеца ће, ухвативши ту и тамо коју ријеч, наслућивати свијетле и страшне даљине; дјечаци ће имати блиједо лице и замишљене очи, а дјевојчице ће побјећи у своје бијеле собе у поткровљу и плакаће у марамицу.
Не, живот није истргао повијесно како се чини оку нашем кратка вида. У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај.
Не носи нас вјетар као лишће и ова горка срећа да се лети није смисао и сврха самој себи. Ми нисмо атоми прашине која се у облацима без циља диже љети над друмовима, него сићушни дијелови бесконачног мозаика коме ја не могу ни наслутити смисао, облик ни величину, али у ком сам, ево, нашао своје мјесто и стојим побожно као у храму.

Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без
престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као љепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописиви задах уског простора у ком један човјек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама — склопим ли само очи — живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су сретнији од мене.
Од куд ми овај чудни осјећај?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетни дан. И заборављам све око себе.
Данас, као и у свим тешким данима заточења, мени је жао свих људи који живе дане, оних који чине зло једнако као и оних који га сносе, жао ми је и себе и снаге која чили, али највише и најтеже ми је жао мајке.
Жао ми је мајке моје и њених залудних болова, мука и надања.
Мисле ли људи икада каква је ноћ мајци која зна да јој је једини син допао гвожђа и туђинове немилосне руке?
Бог ће опростити свима; и ја лако праштам, али зашто сте уцвилили старицу? Већ сам бол мајка зазват ће на свијет страховиту покору и страдање; Бог не може да не види те сузе и то дрхтање.
Тебе боли моја патња и даљина, а мене твоја неизвјесност, док сједиш крај мале свјетиљке; веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко, јер пада и по Твом срцу.
У соби, гдје сам се — у кобан час! — родио. Ти бдијеш и молиш и у покорности срца свога питаш: "Исусе, зар су нам за сузе дана дјеца наша?"
Ти немаш шта изнијети до сиротињско срце и старе руке с траговима рада и безгласне сузе, али Ти плачи и моли, мајко, јер ко да ме избави, ако не тешка суза Твоја на божјем длану?
А ја те поздрављам у муклим ноћима уздахом, а јутром по сунцу што злати моје тешке решетке и у исти час сја теби на бијелој калдрми наше авлије!
Прошлу је ноћ било нарочито студено. Нисам могао заспати, обузео ме је неки бијес на сама себе и ја сам мислио на самоубојство.
Срамио сам се и кајао у исти час, али сам мислио дуго и живо. Са неким црним заносом сам мислио о смрти која је нешто дивно, лако и лијепо, али нешто што не смије бити. И то да не смијем умријети болило ме све у бесаној свијести као нека одвећ строга, претешка дужност, готово као неправда.
Згријати се нисам могао, али сам коначно сам протрнуо од студени и у неком једноличном болу заспао.
Кад сам се пробудио било ми је као да сам се по други пут родио. То је била најтежа ноћ у самици.

О гдје је она мукла ријеч, тиха, неразумљива, добра ријеч, што свијетли у мраку као мали, мали огањ који се никад не гаси?
Гдје је ријеч утјехе?
Јучер и синоћ и јутрос још сам знао, зашто се не јави сада у мени, сад кад ми је горко тешко, зашто не сине као далек огањ трептаве звијезде, као весели сјај ока?
Како, како сам је могао заборавити?

Дању док сунце влада, боре се у мени захтјеви тијела са истинама и савјетима душе; и душа је увијек побједница, јер под ћутањем крије врисак и у одрицању утапа жеље и страхове.
Понос човјечје душе које не могу да се одречем и смјелост коју душа силом отима тијелу, проводе ме дању док сунце влада.
Али ноћу, у сновима, кад усне болна, али јака свијест дана и моје осамљене личности и кад лежим беспомоћно изложен ноћи и њеним тајним силама, тада догађаји добивају страховито лице у сновима; тијело, које дању спутава мисао и понос, долази до својих права; смјела дивна душа човјекова лежи мртва као камен на дну мора, а тијелом господари бестијалан страх и неразумљива паника живаца.
У кости ми улази студен која је око мене као море. Длановима, који су увијек врели, гријем своје тијело — и још ми студеније бива. Покривач ми је оштар и чини ми се да шири од себе студен умјесто да ме грије.
Студен ме почиње жећи. Обузима ме безуман очај; ја скачем на прстима и трзам рукама у вис, али осјећам само бол. Јело ми се леди још док га једем.
Чим склопим очи отвара ми се широко сњежно поље.

Пред сам сутон је престао снијег. И настала је тишина над шумама и бијели влажни мир високог, високог снијега. Он је покрио оморике као мраморне капелице и засуо стазе, смртно бијел и непроходан.
Куда ћеш, Јелена?
Глухо и мукло. (Тешко је газити касни снијег).
Не види се небо ни шуштало сунце. Угасла боја. Замро звук. Неизрециво тихо, бијело, заспало. И кад се је, дубоко у шуми, сломила грана под снијегом било је као да је највећем стаблу срце пукло.
Куда ћеш, Јелена?
Снијег ових шума леди дах, стине крв, убијели пут. Ово је погреб свих трагова и успомена. Уморне су ноге, озебле поцрвењеле ручице. Снијег је замео љетошње гробове, самртни покров за живе и мртве. Јелена, Јелена!

У нашој кући мора да је већ полумрак, јер су наше собе ниске, а прозоре засјењују стабла, пуна снијега.
Док сједим наслоњен на прозор мени се привида:
 У великој кухињи, поплочаној вјечно хладним плочама, замотан су, тек извађени, печени хљебови у влажне убрусе и сад се пуше ширећи око себе јаки мирис печеног тијеста.
Мама је, као сваке суботе, запалила на маши смрекове бобе и шећера и окадила цијелу кућу, а сад, док у авлији дјевојка нешто пере и пјева, умочила је сух босиљак у свету воду и пошкропила буџаке.
Она се постарала.
Сад застаје и, док је нико не види, крсти се у полумрак једног распела у куту и казује му све терете које она шутке кроз живот носи и који по цио дан почивају у поносном бљедилу једног:
"... добро, хвала Богу; како сте Ви?"

Често сањам ноћу да сам слободан, да путујем (путовати и кретати се то је у мојим сновима највећа срећа), да се виђам са знанцима и да им приповиједам како сам тешко живио прије. Али буђење је горко и иза таквих снова сам невесео цио дан.
Што сам дуже овдје све то чешће сањам о слободи и путовањима. И та се ноћна игра толико пута понавља да сад усред сна видим себе гдје болно кимам главом и сам говорим: ах, да, све је то само сан кога по бог зна који пут сањам узалуд.
Има часова кад се у мени душа пјени и баца, и моје двадесет и три године дижу свој глас, и моја луда жеља бије челом о уски удесни круг, као тица о стабло.
Има часова кад смиреношћу коју доноси невоља увиђам потребу одрицања и страдања, кад — благодаран за све радости живота које су биле — увиђам да је било нужно да једном буде и њима крај, да буде овакав крај.
Има часова кад горим мирно, као жртвено свјетло тек унесено у храм.

***
Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази — Бог зна зашто јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу. То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?

Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа је безбрижна и мисли напред само.
Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
Ваш живот биће наш заборав.
Тек у несвјесној сузи ваших жена, у заносима младића, маштању дјевојака, ноћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да их тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живили и мрли за вас. Будући!

***
Будући, радосно кољено, ја видим како је ружна и грешна моја жеља да живим у слави и љепоти ваше слободе.
Тако мора да буде:
Ваш ће живот бити обиље и радост као што је жетва и плод јесени, а наш пролаз велик, тежак и мучан као прољетно сијање и рад.
Не, не желим спомена, нека будем незнан и нијем као камен који шути у темељу, нека ме нестане без трага и имена, нека мој тамни живот — гријех и патња не баци никад своју сјенку на Ваш бијели пут.

Замара ме дужина чекања. У једном дану по два пут ми клоне душа којој се мрачи вид и постаје већ тешко вјеровати.
Крв моја јури и бије по дамарима у безумној жељи да се проспе на сунцу.
И посљедње снаге су бијесне од гњева, јер то чекање вара као шумска стаза својом даљином.
Ја не налазим више ослона у својој души која се одвећ раздавала. Ја тражим заборављене везе крви и сежем у прошлост, дозивам у помоћ снаге мртвих нараштаја.
И гле, као увијек у часовима највећег искушења, ја видим, да ми у дну душе, под тврдом кором и сивим талогом празних ријечи и извитоперених појмова који тако брзо изневјере, живе вјечне, несвјесне и благословене баштине дједова, који су тијело своје положили у стара расута гробишта, а једноставне и јаке врлине своје у темеље наших душа.

***
Сав сјај што га Бог свијетом прописа плави очи моје. Везани су ћилими од сунца и сјенка. Огњен мирис има вино живота. Срце ми под грлом бије.
За дуг живот и велику радост!
Путујте и бродите, не останите жељни бурна мора, ни поља, ни густих шума! Мило је Богу да вас види гдје вам је живот пјесма и плес!
За живе и за оне који су млади!
За слободну људску дјецу је радост љетних дана. Гле, како се негдје њишу гране, — како је немирно срце у мени! — Гле, птица неће да умакне цијело јутро, и цесте што свијетом иду хите, хите и зову, и небо ког с мога прозора не могу да видим, мора да је величајно и дивно као једна једина бескрајна радост.

Двапут сам у животу имао прстен, али сам их јадно изгубио.
Старо прстење, њежни поклони; први; бисер и тиркиз у угаситом злату, други: крвава суза рубина која спаја обруч необичне виткости. Ти љубавни поклони, очито, нису имали среће на мојим прстима.
Први сам изгубио једног љета на путовању које сам био подузео од очаја. То је био један од оних дана који касније вјечно живе у нама.
Окупао сам се у малој, дубокој ријеци туђег краја. Сунце је изашло. На стјеновитој обали је лежала топла сјена. Легао сам на стијену која је дахнула врелином минулог дана као да живо тијело пулсира пода мном.
Погледао сам своје руке. Прстена нема.
Нисам ни покушао да тражим. Са најбезнаднијим губицима човјек се најлакше помири. Загледао сам се у тамно зелену воду. И у слици изгубљеног прстена на пјешчаном дну би ми јасан живот човјеков и младост и љубав како се кида и губи и пролази, без наде и повратка.
Осјетио сам да сам се прерано одцијепио од људи, да сам осамљен и несрећан.
Стијена је била обрасла дебелом маховином и лишајем; маховина је наличила малим срцоликим јастучићима у које жене забадају игле.
Био сам го и сам у првим сјенама сутона, које увијек узнемирују човјека над туђим крајем и тамном водом.
Нигдје никог. — Залуд сам тражио у себи ослона; и пао сам као камен на камен и прислонио лице уз маховинасту стијену, која је гријала као живо биће које дише, али ме није слушала ни разумјела, а златна веза с људима лежи на дну воде за увијек изгубљена. Било ми је осамнаест година и природа ме одбијала, јер сам грешно прекинуо везу љубави.
Али још сам једном обновио везу (крвава суза рубина на танком обручу злата).
Било је дично и много радосно, већ су се јављале и наде, али тада куцну очај опет у своје звоно, диже ме немир. — Збогом равнотежо! Залутало се у мислима огријешило, о душу човјекову! — И једне ноћи дође опет знамење.
Крај се губио у магли и с њим бескрајан низ свјетиљка. Тада сам имао за пријатеља насилна и безбожна човјека, кога сам звао Бараба, јер је тако морао изгледати онај кога су пустили да би Христа разапели. Коса му је почињала расти одмах изнад обрва тако да није остајало мјеста за чело. Спавао је дању и био разрок.
Пио сам вино, црно и тешко као несрећа. И било ми је јасно којим сам то путем кренуо.
Ишао сам као отрован. А кад ме подузело пиће бјеснио сам сву ноћ. Посљедње што сам видио у великом огледалу: лежао сам воштана лица, а око мене блуднице, једна је држала моју лисницу и бројила банкноте.
Кад сам се пробудио — било је у једном малом тек насађеном парку — мој смокинг је био мокар, а моје руке крваве од разбијених чаша, крваве и — голе.
Обијесна дјеца су ми натакла напуко, дрвен обруч на врат и сад се крај мене самилосно збуњено смијеши градски стражар који ме пробудио. Било ме је стид сунца.
Тако је свршила ноћ у којој сам изгубио други прстен, посљедњу везу с људима. Тиркиз и бисер: (тиха вјера, дар крви и прошлост, темељ личности и баштина многих нараштаја) прогутала је ријека у туђини.
Крваву сузу рубина: (понос човјеков, женска љубав, једина срећа и смисао живота) украла ми безимена ноћна жена.
А јесенас ме је, прстеном ког нећу никад изгубити, болом жртве, усуд везао с човјечанством, које преко патње иде истини и добру у сусрет.
Је ли кад било нараштаја и у нараштају појединца на ком би почивале овако тешке баштине и неминовна проклетства расе и крви?
Страховит је ход хисторије; претешки су терети прошлости и захтјеви будућности на овим уским плећима.

(Свршетак мариборског дијела)

Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана