Биографија
Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици, месту у близини Пожаревца. Школовао се у Пожаревцу и Београду, где је завршио Правни факултет на Великој школи 1903. године.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао је широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929.) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.
После Другог светског рата, у Југославији без краља, са црквом у мишјој рупи и са радикално редефинисаним националним питањем, за Илићеву родољубиву и државотворну поезију није било места. Његови лирски стихови остали су у оптицају захваљујући Антологији Богдана Поповића. Само стваралаштво Војислава Илића Млађег наилазило је на опречан пријем у јавности и код књижевне критике. Док га Скерлић, као визионар и неко ко глорификује истину, оцењује прелазном оценом, за Радомира Костантиновића и Симу Пандуровића превасходно је дворски и гробљански песник са видним националним опредељењем.
У Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован под комунизмом и тако неправедно заборављен. Објавио је 40 књига, радио у Апелационом суду, а касније, све до пензије, био инспектор у Министарству правде.
Познати Илићеви радови с разлогом су означени као одјек тешке породичне трагедије. Разјарен, љубомором доведен до безумља, Војислав извршава погубни чин пуцајући из пиштоља у жену коју воли. Након тога, безуспешно покушава самоубиство и довека живи у греху и кајању. У његовој поезији уочава се хронолошки свеобухватни низ догађања и доживљаја сопствене трагедије. Писао је и као младић, али не тако болне песме проживљеног садржаја, трагедије коју му је судбина доделила. Писао је по принципу реципроцитета, ослобађајући душу чемера као баласта, а тиме изнова оживљавао успомену на злу коб. Песме Ноћна свирка, Из једне шетње и Звони познати књижевни критичар тог доба Богдан Поповић уврстио је у своју Антологију. До тада осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама, дотакнут личним суновратом досеже песничке висине. Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.
Војислав Илић Млађи је умро 22. маја 1944. године у 6 сати изјутра. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичну гробницу у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина.
