Textual description of firstImageUrl

Војислав Илић Млађи | ЗВОНИ




Журећи стазом из кобнога села,
Кроз тужна поља као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела
Уморни, најзад седосмо крај пута.

Ту, чекајући на долазак кола,
У сухој трави ћутасмо нас двоје;
Он – жилав, снажан; ја слаб и пун бола.
Сваки у мисли утонуо своје.

Ниоткуд гласка. На житне пољане
Омара јулска жестином припекла,
А крв из моје још скорашње ране,
Капља за капљом лагано је текла.

Сумње и молбе, гњев, немирну радост –
Све сам сад глед`о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост
Почету песмом, завршену гробом!

Па сањах: „Где си лепо доба сретно,
Кад смо у смеху и детињској шали
Ишли дуж реке и кроз поље цветно,
Црвене булке шанчевима брали?

Где су сад дани и часови мили
Кад би у шетњи у шумицу зашли,
И једно друго тобож изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

Кад сам сав збуњен с муком од ње скрив`о
Те да не спази да ми дршће рука,
Док бих јој уз пут невешто везиво
Смакчуту свилу врпцу око струка?

Где су тренуци кад се гласно дивих
Блиставој дражи њених ситних зуби
Кад сваки цветак мирисаше:
„Живи!“ ,а сваки славуј цвркуташе: „Љуби!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Љубави, срећо, којом живот сладих,
Шумарци, стазе обрасле у цвећу
Ви, пратиоци мојих дана младих
Никад вас више ја имати нећу.

Не, нема слатких илузија више,
Кад човек знаде да сред земног дола
Највећа срећа и сласти највише
Постају извор најдубљега бола.

А сунце жеже. Спавају долине.
Тегобне снове сва природа снује.
Само у часу те мртве тишине
Досадни цврчак однекуд се чује.

И гле, мој чувар скиде капу с главе.
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате“ упитах, пун страве,
А он ми рече: „Звони...Сад је носе.“

Не питах више. Само сам уздано,
Кô да ме стрела кроз прса пробола.
Лежах ко мртав, а затим, лагано
С још два чувара уђосмо у кола.

И тад ко дуси јурити узесмо
Преко мостова, брда и долина,
У дивљем трку и пред вече бесмо
Под кршним Ртњем, сликом исполина.

Па напред! Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л` се то чује
Како однекуд звони...звони...звони?



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана