Пук му преполовљен. Тад крвавом руком
Он докопа трубу, принесе је с муком,
И затруби „Јуриш!" из последњег даха.
И ратници стари, без мане и страха,
Ношени тим силним, чудотворним звуком,
Крвави и страшни, са заставом пред пуком,
Пођоше на јуриш у облаку праха!
И он виде масе где поново ничу,
И како, к'о вихор, крај њега промичу
Оштри бајонети и шињели груби,
И срушен, под каром, где се крв још точи,
Са осмејком благим он заклопи очи
И заспа занавек, с уснама на труби...
