Ко сунце љупко обасјава свет
Под густим сплетом мирисавих грана
Нашао сам љупки и стидљиви цвет.
То беше цветак невиђен од људи
Надземна нека непојамна чар
То беше цветак што заносно буди
У души пламен, а у срцу жар.
Ко да га озго, где се звезде злате
Случајно доле упустио Бог
Рекав ми тихо: „Он је створен за те,
Запој га нежно соком жића свог“.
Љубљаху га силно у заносу пуну
Ал` једном грлећ убав цветак мој
Завирих дубље у сјајну му круну
И љуту гују опазих у њој.
И ја је гледах где јед смрти бљује
И грозећи се тад познадох млад
Да на обмани човек срећу снује
Да је истина скоро што и јад.
Златну нит снова покидану спазих
И омрзну ми варљив живот клет
Процвилех горко и ногама згазих
Мој лепи, нежни и отровни цвет.
