На пољани смрти, сред крви румене?
– Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!
– О, врати се, стара! Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна,
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана.
Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља, брда и сувата.
Пречицама жури и напокон стиже
и закуца алком о болничка врата.
– Ко је? – чу се. – Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!
– Ту је. – Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје.
– Боже, да л` је овде? Камо мога чеда?
Док одједном кликну: – Јово, очи моје!
– Како наши дома? – пита син полако,
Шта те нагна, нано, чак довде, до мене?
– Здраво су. Не брини! Ја дођох, тек тако
И носим ти, ево, чарапе шарене!
– Да ти их навучем, дед овамо брже!
Носићеш их с диком, нек је слава Богу!
Па покривач диже, ал` хитро се трже,
јер спази патрљке одсечених ногу!
Но уздржа срце, да бол не потече,
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти, и с поносом рече:
– Жив ми био, синко, и срећне ти ране!
Потом се јединцу наднесе на груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...
