Ко прах златан с лептирових крила,
И да радост – та неверна друга –
Намах прође ко да није била,
Ја у добру не бих хладан биво,
Већ бих цвеће певајући брао
И пун миља, живот бих уживо
Да сам знао!
Да сам знао да ћеш тако брзо
Испит чашу судбине ти клете,
Да ћеш младост сахранити златну
На дну реке, мило моје дете:
„Играј, певај, раздраган и чио!
Бог је зато дечји живот дао!“
Сваки дан бих теби говорио,
Да сам знао!
Да сам знао да ће твој гроб свети
Бити казна – по заслузи строга –
Намењена твом безбрижном оцу,
Удаљеном од Господа Бога,
Трго бих се још за твог живота
И пун вере, пред вишњег би пао,
Да излишном твоју смрт учиним,
Да сам знао!
Београд, 24.02.1925.
