питомог овог летњег дана:
на савијутку стазе, на каменитој плочи,
лешина гнусна, уцрвљана,
с ногама увис, као што то чини жена блудна,
топла од отровнога врења,
ширила је без стида, нехајна и пожудна
свој трбух препун испарења.
Сунце је немилице по трулежи тој пекло
да расточења време скрати
и Природи огромној све што је некад стекло
у једно – стоструко да врати.
И гледало је небо како те дивне кости
раскриљују се попут цвета.
Пред смрадом ти безмало паде од клонулости
гађењем снажним обузета.
Зунзориле су муве изнад утробе гњиле,
одакле црва чете сиве
навирале су као да густом реком миле
низ ове дроњке тобож живе.
И све се кô талас спуштало или пело.
ил’ би јурнуло заискрено;
кô да је множећи се живело ово тело
дахом лаганим надувено.
Као жуборав поток ил’ ветар, та је смеса
брујала звуком необичним,
кô жито сто га вејач у решету комеша
покретом руке једноличним.
Сваки је чилео облик у сновиђења права,
кô скица нејасна на неком
староме платну, које уметник довршава
по мутном сећању далеком.
Једна немирна куја крила се иза стена
и мотрила нас љутим оком,
чекајућ да пре тога испуштен део плена
костуру отме наглим скоком.
А ипак, ти ћеш бити ђубрету овом слична,
ужасу овом пуном гноја,
сунце мог бића, звездо ти моја непомична,
анђеле мој и страсти моја!
Да! Таква бићеш када, примивши свете тајне,
краљице прељупка над свима,
легнеш под сочне траве и под цветове сјајне
да буђаш међу костурима.
Прелепа моја! Док те пољупцем буде јео,
ти реци црву душманину
да ја љубави труле још чувам облик цео
и њену небеску суштину!
Превео Бранимир Живојиновић
