По Сунцу време равнам,
росом се умивам,
на облаке врело чело
стављам.
Са белог папира
гумицом бриге бришем
и само песме
љубавне пишем.
Са таласима река
једино разговарам
о греху и покори,
о поклону и казни,
о даљинама које су нам близу,
да их дохватим руком,
док из Светог Грала
пијемо вино црвено,
а бела пена вала одлази тамо,
где се бескрај завршава.
Једне такве ноћи
таласи ми отеше из недра тугу,
да је врате нису ми обећали.
Кажу, можда са сузом ће доћи
поново, када ми срце задрхти,
од радости.
(Из збирке Моје душе риме, 2015)
