Руку само да ми пребациш
преко рамена,
могла бих са крви твојом
да се слијем и у очима
ти проклијам,
као жито младо.
Дах твој на врату
само да осетим,
могла бих отисак чежње
на уснама да ти оставим,
да ми на жили куцавици траг остане,
као жигосаном дорату на врату.
Читај ми из фотеље поред прозора,
само стихове ове ноћи,
нека ти глас у моје дисање уплови,
у пору сваку и влас косе.
Нека у соби зашуми море
и замиришу борови далматински,
да чујем лепет крила
утви златокрилих,
читај ми само, бићу будна,
слушаћу до јутра.
А после,
нека загрми тишина
и све прекрије,
као да ова ноћ
била није.
(Iz Збирке „На трагу светлости“, 2016)