Textual description of firstImageUrl

Милосав Тешић | ДЕВОЈАЧКИ БРЕГ




Руди време: из поднева дојка
сунча смиље Девојачким брегом,
а Реч сушта, вечна непропојка,
колеба се пред Божјим погледом,
чије зрење благог ветра пловка
уљуљкује над лирским нередом.
Тек ми горко трепне оксид траве
из девојке у ребру октаве.

Је ли фреска пламен по ливади,
што расплинут тажи очајање
и пламиња стихом у изради,
или ткачи, кроз лажљиво ткање,
пев одводе – а подсмеху ради
модрим путем у чедно незнање?
Тек девојка румен с пути слије
у Дунаво млечноголубије.

Затвори се у слик месечина,
па он сјаји – чује му се боја.
Изнуђено рекнем детелина,
а коленом већ процвета она
и оспе се, игром тајног чина,
пурпур-стидом са насловног трона.
Тек с девојке, као по диктату,
склизне рухо – а јечам у злату.

Фрулу, коло, студенац, крчаге
(крхотине!) Брег именом чува.
Разабравши, на измаку снаге,
шта се ваља, шта котрља, кува,
он разигра успомене наге
по водици кад мрак се изува.
Тек с девојке зарумени воће
тамном ружом дисове мекоће.

Откриј недра, историјо сура:
позна зрелост у корову спава,
парабола, од бола фигура,
отрже се врежи заборава,
изнад којег као да дежура
у икони девојачка глава!
Тек девојка силуету згради
у јарину, архаизам млади.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана