> Милета Јакшић | ВЕЛИКА ТИШИНА - Поезија суштине
Textual description of firstImageUrl

Милета Јакшић | ВЕЛИКА ТИШИНА




Прохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим, да га не повредим
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, кô студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа..
Мир над њом веје озго, са висине –
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...


Претходно Следеће

Поезија - најлепше љубавне песме српских, руских, француских, немачких, светских песника, родољубиве песме. Проза - кратке приче…

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта