Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Милета Јакшић | УСАМЉЕНА КУЋА




Она тамо сама кућица у пољу
Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мис'о ту довела.

У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу,
Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта