Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мис'о ту довела.
У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.
Он отуд посматра, гледа мртву земљу,
Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.
