Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.
Дува у пољу ветар
Пун силе разуздане
Из непознатих страна
У непознате стране.
У бурном ветру томе
Што преко поља леће
Миришу туђе земље
Мирише страно цвеће.
Нове милине дишу...
Далеко с ветром овим
Што путује крај мене
Ја бих да летим, пловим:
У чаробну туђину
Где нико знао не би
3а мене, – где бих дошо
Непознат самом себи
И даље... као облак
Што с вером пут свој мења,
Никад сит промена
Никада сит летења.
Ал заман ветар срце
Жељама лудим пуни
И залуд буди уздах
На болној, сетној струни ...
Ја бих далеко некуда
Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.
Песме, СКЗ, Београд, 1922.
