Милета Јакшић | НА ХРАСТУ ЋУТЕ

На храсту ћуте гранчице голе
Кад који листак на земљу пане,
Ћуте – као да ништа не боле
Умрле наде, не боле ране:

Тако је судба лист покидала
С дрвета мога леденом руком
Ал' душа ипак није одала
Свој бол ни сузом нити јауком.