у мају ме протресла јесен.
Ах, приђи да ти назрем лик,
шта ће ми твоја сен!
Сунце, утваро бела,
што ниси огањ узвитлан?
Не кликће птица у теби,
само си Сунчев сан.
Под тобом губи сенку
и човек, и зверка, и бор.
У магли постаје сена
о, сваки живи створ.
Ох, сени ове без сенке
што у маглама плове,
нека ми свака каже
ко је и како се зове.
Друже, у шлеској магли,
откуда у мају јесен?
Пружи ми руку топлију од хлеба,
ја нећу само сен.
Заган, 6. маја 1941.