Место Месеца и Сунца, друга сад гледах знамења,
и сазнадох да сагреших са своје махните главе
што љубљах до сада само чари неба и камења,
а траву познаво нисам. Три дана, три тешке ноћи
расла је мени кроз снове, на јави та иста мора,
па стрепех већ да ми лице, у злослутној тој самоћи,
ах, неће никада више зрацима умити зора.
Три ноћи, три пуна дана минуше без света жарка,
и ја га узалуд чеках да дом и мене позлати.
Нада мном цветаше само његова утварна варка:
сунцокрет, место Сунца, који се у небу клати.
Три дана, три тешке ноћи прође без сунчева зрака,
па мене, звери и шуме обузе предсмртна страва.
Испод тог огромног цвета који се шири из мрака
ја видех да целим светом свуд влада свемоћно трава.
До подне свакога дана из грдног кратера цвета
били су млазеви траве с хуком исконских глечера,
од подне у мрак тог гротла све траве овога света
враћале су се, суморне, ко зраци Сунцу с вечера.
У сновима, до поноћи, из земље сам кидô траву,
и не слутих да то чупах, из небеса, кишу црну.
Али када на праг ступих да развенчам сан и јаву,
место тога, преко мене, поноћ кишни плашт огрну.
Од поноћи, страсно жуђах да се спасем травних чини,
али залуд! Узалуд сам ја чупао своје косе,
Од јаве ми, и од снова, остануо траг једини:
у руци сам притискао прегршт траве, с капљом росе.
