да нам сећања угаси и мутне ове жуди,
да није још ове ноћи
никад ти, друже, не бих могао доћи,
залуд би чекала мој корак да те из
самоће разбуди!
Да није још ове ноћи
да нам небо склопи, ово грдно, и наше очи,
да нам ове ноћи није
зар бих још знао какве су твоје очи,
зар бих се сећао какве све боје крије
небо Србије?
Да нема још ноћи ове
да нам јаву успава и бистре пробуди снове,
да ове ноћи још нема,
никад, ах никад Морава протекла не би
између ових жица,
и зар би икад, у пустој овој Шлеској
залистала липа, до облака голема,
и у грању њеном запевала птица!
Да ноћи ове још нема!...
– Шта сужњу црном остаје?
Ноћ нека довек траје!...
