– запалио се гром.
Кроз раздеран облак просу се пљусак
по песку, робљу и по сумору мом.
Ал' гле! Облак је каблом сву кишу зачас излио,
и сада барицу сваку пије по један дугин зрак.
А иза сузе моје и кроз решетке кише
гледам:
слила се с брезина листа, на длан умора мога,
осунчана једна кап.
...Муња је минула даље
небо да пара и кишу да пушта преко далеких њива.
А ја не знам:
откуд тај пљусак једнима тугу шаље,
а на мом се лицу ведрина прелива.
Синула је муња и пресекла небо
– ударио је гром!
Кроз раздеран облак синуло је Сунце
по песку, робљу, и по осмеху мом.
Заган, 30. мај 1941.