па смо се сви стресли у робијашком кругу.
Дунуо је са облака вијор
и спустио у нас мржњу, мећаву хладну и тугу.
Одакле, одакле нам долазиш, облаче црни
што си се над Шлеску надвио,
одакле си уморан стигао, и овде пао, и савио нам главе?
Што си нам главе савио?
Да ли си на уранку био у родном нашем крају?
Место да нам венац ђурђевски бациш од цвећа и младе траве
– венац што јутрос рано над земљом мојом виси –
зашто нас у коло сплићеш, ово снежно у мају?
О, да ли си на уранку био у нашем родном крају?
Од завичаја – ниси!
Да си са Саве пошао, зар се мећава ова не би расцветала у дугу,
да си са Драве дошао, спустио би тек олисталу врбу у руке
сваком мом другу,
да си се са Таре дигао ти би ми изворску воду, бистру,
насуо да се њом рано умијем,
да си са Шаре стигао, зар бих пожелео, друже, јутрос да се убијем?
Заган, почетком маја 1941.
