У куту бачене новине без броја,
И лик мајке моје виси о дувару
уз икону, – ето, то је соба моја.
Малена. Но мени велика је башта,
Гдје над потоцима тихим трепте јоште
Лептирице сјајне мојих снова, машта,
Радости и среће, мира и милоште.
Овдје ми је као да сам гдје у страни
Високо, под сводом дуга уздрхтани'
У којима рано прољеће се купа...
Ово је крлетка топла душе моје;
Кроз њен мали прозор она лети, поје,
И сјај златни пије из небеских купа.
1912.
