slike pesnika

Борис Пастернак – ХМЕЉ

boris pasternak hmelj
Под ракитом, коју бршљан скрива,
Склањамо се ми од невремена –
Наша леђа огртач покрива,
Ти си мојом руком овијена.

Преварих се: ово жбуње немо
Не покрива бршљан, но хмељ неки,
Зато боље – хајде да простремо
Испод себе тај огртач меки.

1954.
slike pesnika

Борис Пастернак – ВОЉЕТИ ДРУГЕ

boris pasternak voljeti drugeВољети друге – мука, тешка,
Но зар да твоју драж то смрачи?
Из твојих чари, из твог смијешка
Животна одгонетка зрачи.

С прољећа шири се шум снова,
Новом и истинитом вичан.
Твој смисао је таквог кова,
Он је, ко ваздух, несебичан.

Пренеш се, мотриш – то је лако,
Из срца стресеш смеће ријечи
И живиш чист – ал’ нећеш тако
Да превијенац будеш већи.

1931.
slike pesnika

Борис Пастернак – ОГЛЕДАЛО

boris pasternak ogledaloУ зрцалу пуши се шоља са какаом,
Лепрша се тил – према бури,
На љуљашку, стазом у дрвећа пакао,
Из сале огледало јури.

Тетурају се борови, ваздух се дави
У смоли; од умора снен,
Погубио повртњак слова у трави,
Прелистава листове Сен.

За капијом стаза у степу се пружа,
Где биља успављује чар,
Светлуца на чвору и љуштури пружа
У сумраку кварца жар.

То огромни врт се комеша у сали,
Све трешти – на стаклу ни трага.
Ко кôлодијум да простор зали –
И ствари, и стабала жагор.

И све би потопила стаклена копија,
Све прелила сувим ледом,
Да грана не горчи, јоргован не опија –
Да покрет хипнози се преда.

Свет безмерни тапка у том месмеризму
И само ће ветар да веже
Што стреми у живот и ломи се призмом
И радо у сузама плеше.

Не чупа се душа кô рудача шалитром,
Не копа се кô ашовом благо.
То огромни врт се комеша у сали,
Све трешти – на стаклу ни трага.

И нема тог даха у царству хипнозе
Што очи би моје запахнуо.
Тако после кише пужевља лоза
Пузи по очима статуа.

У ушима жубор, на прсте се пропиње
И цвркуће штиглиц од среће.
По уснама можеш растрљати глогиње,
Чапкунством их опити нећеш.

То огромни врт се комеша у сали,
Замахује, љут, из све снаге,
И љуља се, шуња, и клизи кô сало –
На стакленој табли ни трага.

 Превео Миодраг Сибиновић
slike pesnika

Алекса Шантић – МОЈА СОБА

aleksa santic moja sobaЈедан кревет, астал, књиге у ормару,
У куту бачене новине без броја,
И лик мајке моје виси о дувару
уз икону, – ето, то је соба моја.

Малена. Но мени велика је башта,
Гдје над потоцима тихим трепте јоште
Лептирице сјајне мојих снова, машта,
Радости и среће, мира и милоште.

Овдје ми је као да сам гдје у страни
Високо, под сводом дуга уздрхтани'
У којима рано прољеће се купа...

Ово је крлетка топла душе моје;
Кроз њен мали прозор она лети, поје,
И сјај златни пије из небеских купа.

1912.
slike pesnika

Милета Јакшић – ПОСЛЕДЊА РУЖА

mileta jaksic poslednja ruzaРужица бела у градини тужној
У позну јесен самохрано цвета
Ко бледа зрака поврх гроба нема
Ко светли санак преминула лета.

Чекала ваљда славуј да запоје
Ал место песме северац застуди,
Насташе магле и буре јесење
А вихор један рашчупа јој груди.

Тако се моје срце тебе сети
И живне спомен на времена стара,
Ал још га већа само туга свлада
Кад види јаву па се разочара
slike pesnika

Милета Јакшић – НОЋ НА РЕЦИ

mileta jaksic noc na reciВаздух трепти; ноћна птица
На далеком кличе жалу.
Чун се љуљне, вал заблиста
Па се пропне на обалу,

Прошапће јој тихе речи,
Ороси је и пољуби,
Ал се санан натраг врати
Па се води у дну губи.

И ућути... С тобом бдијем,
Нигде људи, тек нас двоје –
Што ми срце тако бије
Милујући руке твоје?

Да л' ми поноћ душу греје
Па у крви пламен буди;
Откуд говор, што ми машту
У немирни' пали груди'? –

Врба шушти; у дубини
Глатке реке месец плови
А кроз грање тихо шапћу
Пуни чара, слатки снови:

Није оно лик месечев
Него хумка светла гроба,
Где почива мртва вила
Из старога чудног доба.

Лепа као звезда сјајна,
Мила ока, бела лица
У врбаку покрај воде
Живела је бродарица.

Кад развије магла вео
И настану разговори
Летње ноћи, зачула се
Песма њена где се хори.

Са жудњом је слушо песму
Рибар момче голобрадо,
Мучио се, венуо је
И у чежњи љуто страдо.

А колко је песник пута,
Окитивши цвећем лиру,
Мамио је слатким звуком
У љубави и немиру –

Па све залуд! Вила презре,
Лиру, венце милодуха,
Већ потајно љубила је
Поноћнога црног духа.

Ал' не дуго. Једне ноћи
Захори се са обала
Врисак, затим дивљи пољуб,
Дубок тутањ црних вала.

Од то доба ноћна песма
Над реком се није чула,
Неста виле, да л' је можда
Под пољупцем издахнула –

Прича не зна. Сине л' месец
На дну воде вила спава,
Њено мртво бледо лице
Месечина омотава. –

Ах, ти дрхтиш? О, не веруј,
То су приче ноћног мрака,
Заборави дивљег духа,
Моја љубав није така.
slike pesnika

Милета Јакшић – ОНА

mileta jaksic onaГледала је у дубокој ноћи
Црно небо пуно вечне тајне,
На очи јој две звезде слетеше
За то су јој очи тако сјајне.

Љубила се са ружицом младом
Кад се јутром у леји развија
Па јој листак па уснице оста,
За то су јој уста руменија.

Гледала је када облак букне
Муња суне, храст доле обори,
Па када је на ме погледала
Моје срце у пепео створи.

(Песме, СКЗ, Београд, 1922)
slike pesnika

Милета Јакшић – С ВЕТРОМ

mileta jaksic s vetromЈа бих далеко некуд
Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.

Дува у пољу ветар
Пун силе разуздане
Из непознатих страна
У непознате стране.

У бурном ветру томе
Што преко поља леће
Миришу туђе земље
Мирише страно цвеће.

Нове милине дишу...
Далеко с ветром овим
Што путује крај мене
Ја бих да летим, пловим:

У чаробну туђину
Где нико знао не би
3а мене, – где бих дошо
Непознат самом себи

И даље... као облак
Што с вером пут свој мења,
Никад сит промена
Никада сит летења.

Ал заман ветар срце
Жељама лудим пуни
И залуд буди уздах
На болној, сетној струни ...

Ја бих далеко некуда
Пролеће када гране,
Даље од завичаја
У земље туђе, стране.

Песме, СКЗ, Београд, 1922.
slike pesnika

Милета Јакшић – УСАМЉЕНА КУЋА

mileta jaksic usamljena kucaОна тамо сама кућица у пољу
Изгубљена, изван друма и путева,
Што у сметовима белим затрпана
У пуст видик гледа и о нечем снева –
Изгледа ко да је прогнана из села
Или да је нека мис'о ту довела.

У њој човек један целе зиме гледа
Беле магле што се полагано крећу
И блуде ко у сну: слуша глас мећава,
Зимњих бура што му колебу облећу –
Ко зна шта ли њега из села домами
Да се у тој пустој равници осами.

Он отуд посматра, гледа мртву земљу,
Коју обавија бео покров смрти:
Ухом лови задње гласове живота
А оком на мутној хоризонта црти,
Ко сиве костуре низ голих дрвета,
Далеке утваре ишчезнула света.
slike pesnika

Милета Јакшић – НОЋУ

mileta jaksic nocuЛегле су давно горе, нигде гласа,
Земљу прихваћа ноћ на груди меке,
Глухо је доба... Ћути лавеж паса,
Сањиво трепте звездицие далеке.

Поноћ је... Хуји нејасно и чудно
Кô тајни вал по грудма ноћи неме,
Све спава, али има нешто будно:
То неуморно жури, тече – време...
slike pesnika

Милета Јакшић – ГОЛГОТА

mileta jaksic golgotaМрачно је небо. Месец крвави
У поноћноме тиња облаку,
Ко тежак уздах шапће у трави
Ветар. Голгота спава у мраку.
Црно је небо, ни звезде нема –
У грозничавом бунилу дрема
Планета стара:
Грех на њој тешка крила одмара...

Тама је пала...
Суморно ћуте троја вешала
У глухо доба тишине мртве –
Празна и црна –
С њих су недавно скинуте жртве:
Два разбојника и Божији син –
Два трна
И један крин...

Јутро је, ал још свитања нема,
С јерусалимских тврдих бедема
Још се не диже тама немила:
С Истока нема танка бледила
Зоре, веснице блискога дана –
Још лежи ноћ ко прикована
Ко црна крила мртва гаврана.

Са страхом, с тешком слутњом у груди
Забринут народ лута и блуди
По улицама,
Тиска се, врви
Около Храма
Ал не на принос пасхалне крви
Већ да молитвом наду окрепи:
Хоће л сванути? – шапће и стрепи...

Ал каква оно утвара бледа
Међ народ ступа? Народ се згледа:
Ко је и шта је?
Нико је не зна нити познаје.
Ко дух, ко авет поноћних снова
Ил из пророчких да је гробова:
Брада се вије, прамење бело,
Занесен поглед, дуго одело,
Погледом густу таму прожиже,
Дршћућом руком вео подиже
Са будућности срамне Голготе –
„Христос воскресе!“ – пун страхоте
Глас му заори...
Голгота гори!...
Над њоме пламти ускршња зора,
А на њој Црква ко златна гора
У руменоме сјају се купа –
И к њојзи ступа
Свет будућности с далеких страна...
Под плавим небом дивотна дана
Грми и звони,
Гмижу тисући и милиони –
„Христос воскресе!“ – ваздух колеба
До краја мора, земље и неба...
Ал зачас само... и мрак се густи
На земљу спусти.

И пред страхотом Божјег виђења
Што румен лица с бледилом мења,
Јуда се прахом по глави посу;
Чупајућ косу –
Груди бијући
И крвав поглед небу шиљући
Сруши се, клече:
„Проклетство!“ рече.
Дрма се, пуца Храм Соломона
Од грмљавине ускршњих звона...
slike pesnika

Милета Јакшић – ВЕЛИКА ТИШИНА

mileta jaksic velika tisinaПрохујали су давно летњи дани,
Жалост некаква тиха и потмула
У пољу ћути. Сунце. Али јесен
Мртвим је лишћем путање засула.
Пажљиво газим, да га не повредим
Застајкујући на путу познатом;
Како је лепо сунце, како сија
Клонулим жаром, кô студеним златом!
Чује се каткад рапав глас гаврана
Из поља негде, са црног орања,
Као питање у муклом простору
Над загонетком мучнога ћутања,
Ком одговора нема. Спи природа..
Мир над њом веје озго, са висине –
И гавран ћути немо опоменут
Дубоком збиљом огромне тишине!...
slike pesnika

Милета Јакшић – ПЕСНИК И ПЕСМА

mileta jaksic pesnik i pesmaНе копкај силом пером по срцу!
Немаш ли цвета, није му време –
Храни заметак брижно у груд'ма
Ко добра земља пшенично семе.
Ако је твој Бог хтео да будеш
Земаљски цветник рајских цветова,
Унео ти је небеску прегршт
У врело срце пре свих векова!
Треба л' да рађаш зашто се бринеш?
Он ће послати Духа с далека,
Да цвет потера... Травка не ниче
У зимње време, већ сунце чека.
Па кад врх тебе Геније слети,
И златним крилом крај тебе дуне,
И положи ти чаробну руку
На пуно срце и груди пуне –
Пупа ће пући!...
Не копкај, чекај! Немирно дете
У пупи цветне лиске размеће:
Па ено цветак у врту куња –
Лептир га неће, – Пчела га неће!

(Антологија новије српске лирике – Богдан Поповић)
slike pesnika

Милета Јакшић – НА ХРАСТУ ЋУТЕ

mileta jaksic na hrastu cuteНа храсту ћуте гранчице голе
Кад који листак на земљу пане,
Ћуте – као да ништа не боле
Умрле наде, не боле ране:

Тако је судба лист покидала
С дрвета мога леденом руком
Ал' душа ипак није одала
Свој бол ни сузом нити јауком.
slike pesnika

Милета Јакшић – ТИХО ЈЕ… КАПЉЕ

mileta jaksic tiho je kapljeТихо је… капље са дрвећа нага,
Јесења магла у гори се бели,
Плод се открива из гола шипрага
Румен и мио – ал' ме не весели:

Мени је жао што лист доле пада
И што се грмен више не зелени –
Како је често слађа била нада
Нег плодови њени!
slike pesnika

Милета Јакшић – МАРИЈИН ВЕО

mileta jaksic marijin veoПре но што ће је скрити
Небеске дубине, сјајни облаци,
Као последњи поздрав земљи
Она свој вео девичански баци...

Четири ветра дохватише
Свилено ткање беље од снега, –
Сваки је за се хтео
Драгоцени њен вео, –
И, бијући се, поцепаше га
У кончиће и влакна,
Па у бурноме лету
Расуше га по свету.

И сад, у благе јесење дане
Кад ћуте поља, њиве узоране,
На тихом сунцу када шума руди, –
Та по ваздуху свила бела, снежна
Што тајанствено лута, блуди
Ко ваздух лака, нежна
Као да је рука неземаљска прела:
То су остаци Маријина вела.
slike pesnika

Милета Јакшић – ЛЕТЊА НОЋ

mileta jaksic letnja nocОткуд долазиш, разблудна ноћи,
Те влагом мире твоје тамне власи?
Да ли из хладних струја океана,
Где си пламен летњег дана
Провела на груди
Воденог духа? –
И сад се дижеш... у твојој коси
Горе корали, сија се бисерје;
Ризе су твоје обливене
Светлошћу благом, и дахом морске траве
И груди мирисаве
Росне и меке
К'о лабудово паперје...
Заштитнице добра!
Љубавник се теби клања,
А ти га благосиљаш
Сањива, уморна од миловања...
Ноћи! Не тони скоро у морске струје:
Јер ја љубим
Под твојим окриљем благим.
Злато ми спава на руци,
Драга ми спава, склопила је очи...
Продужи власт, ноћи чаробна. –
Ах, скоро ће зора доћи
Већ дишу јутарњи лахори
И ја нећу моћи
Поцрпсти богатство сласти
Којим су препуњене
Усне и груди њене.

(Антологија новије српске лирике - Богдан Поповић)
slike pesnika

Милета Јакшић – СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

mileta jaksic stvari koje su prosleСтвари које су прошле, где су оне?
Скривено од нас у даљине сиве.
Све што је било добро, лепо, мило –
Ствари које су прошле да л' још живе?

Да ли нам прошлост даје знаке живота
Кад из давнине драга слика њена
Сине кадикад у дубокој ноћи
У сну, – у трагу наших успомена?

Можда у свету негде, непозната
Изван живота има област нека
Круг, у ком траје оно што је било
С прошлошћу нашом која нас чека?...

Ствари које су прошле, где су оне?
Ако су живе, ако их још има
Видећемо их кад прођемо и ми,
Када будемо једном дошли к њима.

(Антологија српског песништва – Миодраг Павловић)
slike pesnika

Милета Јакшић

mileta jaksic pesme biografija  poezijaМилета Јакшић рођен је 29. марта 1863. године у Српској Црњи. Потиче из свештеничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и наставља школовање у Новом Саду, у Великој српској гимназији (1880-1889). Осми разред и матуру завршава школске 1888/89. у Осијеку. Следеће године уписује Богословију у Карловцима и завршава је 1893. године. У том периоду је био председник књижевног друштва Слога.

После завршене Богословије уписује се на Филозофски факултет у Бечу али га убрзо напушта из материјалних разлога. Ради као наставник Монашке школе у Хопову (1896-1899) где предаје српски језик, историју и хомеолитику. Кад је укинута Монашка школа враћа се у родно место (1899-1901), и тражећи ново запослење одлази у Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника (1901-1903), а 1904. године се враћа у Српску Црњу и прима парохију преминулог оца, и ту остаје до 1920. године.

mileta jaksic pesnik

За време балканских ратова скупљао је прилоге за српски и црногорски Црвени крст, и због тога је 1915. осуђен на петнаест дана затвора. После рата 1919. напушта свештенички позив и одлази у Нови Сад где ради као библиотекар Матице српске, а почетком 1922. одлази у Београд и ради као секретар Министарства социјалне политике.

Своје прве песме објављује 1884. године у Невену и Јавору под псеудонимом Ленскиј. Писао је и приче, приповетке (прву збирку прича објављује 1900. године у Мостару), а у архиви Матице српске је његов аутобиографски Роман усамљеног младића и драма Урок. Међу значајнијим делима су му: Песме, Дечија збирка песама и прозе (Београд, 1922), Сунчаница (Београд, 1929), Легенде и приче за одрасле (Београд, 1931), Мирна времена (Београд, 1935), Деоба врлика (Нови Сад), Свети апостол Павле, живот му и рад (Нови Сад), Велика тишина (збирка од двадесет две приповетке).

Прва збирка Песме (1899) која излази у Кикинди доживела је исхитрену критику Љубомира Недића чији конзервативизам није препознао најтананије пулсирање уметничких дамара који су уткани у кохерентност његових песама грађених топлином с универзалном поруком љубави. Осетљив какав је био, после овакве критике је дуго паузирао са писањем не прихватајући чињеницу да је и лоша критика боља од равнодушности и прећуткивања.

Пензионисан је 1923. године на сопствени захтев. Боловао је од шећерне болести и живео далеко од очију јавности. 

Милета Јакшић је умро у Београду 8. новембра 1935. године. Сахрањен је на Новом гробљу поред стрица Ђуре Јакшића, а 1970. године је на родној кући у Српској Црњи постављена спомен плоча.
slike pesnika

Емили Дикинсон – ЛЕПОТА УЗРОКА НЕМА

emili dikinson lepota uzroka nemaЛепота узрока нема –
Појури је, и она мине –
Не јури је, и остаће ту –

Сустигни те облине

На ливади – кад Ветар
Прстима својим кроз њу прође –
Божанство постараће се
Да никад до тога не дође.

● Превод Александар Шурбатовић
slike pesnika

Оливера Шестаков – НОЋ ЗА ЉУБАВ

olivera sestakov noc za ljubav
Остани ноћас са мном,
ма ко да си,
крај мог тела снена,
додирни ме нежном речју,
дај ми само оно чега нема.

Ко год да си,
не остављај ме ноћас,
загрљај ми подари,
а што ће сутра све бити
златни прах, не мари.

Помилуј ме погледом
и кажи реч што љубав значи,
па нек буде као светла зрак,
што га јутро на прозор качи.

Додиром што гори,
удах ми у уздах претвори,
учини да нестану
и питања
и одговори.

11. мај 2016.

(Из збирке На трагу светлости, 2016)
slike pesnika

Оливера Шестаков – МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА


olivera-sestakov
Усамљена,
Заборављена,
Остављена,
Сама са својим песмама,
у свету рима,
једна је Марина.

Нигде није било
твоје бисте, ни похвале,
ни слике, песникињо,
душе чисте.

Ти, што љубав
познајеш по болу
дуж целог тела
и даљини,
блиска за све,
болна, као уздах
у туђини.

Поетесо руска,
што сребром сјајиш
сваког трена,
што све примаш,
а стоструко дајеш,
сињега си мора пена.

Ти, што се не бојиш
ни црне земље,
ни беле хартије,
Русија би била мања
да твојих песама није.

Борисе, пријатељу искрени,
почивај у миру,
претешко је било
њено бреме,
а лепоту риме
у незаборав,
уписало је време.

Марина, руска земља, непрегледна,
твој гроб зна и скрива, клети,
оно што си само хтела,
у том болном судњем часу,
било је - умрети.

(Из збирке На трагу светлости, 2016)
slike pesnika

Оливера Шестаков – ДА МИ БУДЕШ И РЕКА И ОБАЛА

olivera setaakov da mi budes reka i obala
Насликај ми речима
сутон и залазак сунца тих,
у равници плодној,
са безбројним погледима
сунцокрета жутих.

Донеси ми са стихом
мирис Дунава за доручак
у рано јутро златно
и плаво у исти мах,
загрли ме погледом,
што одузима и реч и дах.

Да знам да си ми
и река и обала,
када жеље ми се дају
у незадржив бег,
да будеш ми
и равно море
и брег.

04. фебруар 2016.

(Из збирке На трагу светлости, 2016)
slike pesnika

Оливера Шестаков – ПРИЧАМ СА ТАЛАСИМА


olivera-sestakov
Сат зидни више не навијам.
По Сунцу време равнам,
росом се умивам,
на облаке врело чело
стављам.

Са белог папира
гумицом бриге бришем
и само песме
љубавне пишем.

Са таласима река
једино разговарам
о греху и покори,
о поклону и казни,
о даљинама које су нам близу,
да их дохватим руком,
док из Светог Грала
пијемо вино црвено,
а бела пена вала одлази тамо,
где се бескрај завршава.

Једне такве ноћи
таласи ми отеше из недра тугу,
да је врате нису ми обећали.
Кажу, можда са сузом ће доћи
поново, када ми срце задрхти,
од радости.

(Из збирке Моје душе риме, 2015)
slike pesnika

Оливера Шестаков – ЧИТАЈ МИ САМО


olivera-sestakov
Руку само да ми пребациш
преко рамена,
могла бих са крви твојом
да се слијем и у очима
ти проклијам,
као жито младо.

Дах твој на врату
само да осетим,
могла бих отисак чежње
на уснама да ти оставим,
да ми на жили куцавици траг остане,
као жигосаном дорату на врату.

Читај ми из фотеље поред прозора,
само стихове ове ноћи,
нека ти глас у моје дисање уплови,
у пору сваку и влас косе.

Нека у соби зашуми море
и замиришу борови далматински,
да чујем лепет крила
утви златокрилих,
читај ми само, бићу будна,
слушаћу до јутра.

А после,
нека загрми тишина
и све прекрије,
као да ова ноћ
била није.

(Iz Збирке „На трагу светлости“, 2016)
slike pesnika

Луј Арагон – ГЛЕДАЛА СИ МЕ

luj aragon gledala si meГледала си ме својим очима чистог заборава
Гледала си ме преко рамена сећања
Преко блудећих рефрена
Преко увелих ружа
Преко исмејане среће
Преко заборављених дана
Гледала си ме својим очима плавог заборава
Ти се не сећаш више ничег што је било
О много вољена
Ни људи ни пејзажа
Све је нестало у теби као у рукавици дима
Ти стојиш постојано
И први пут прелазиш преко неба
Својим очима од лаве и тромости
Свет је пред тобом као што си га замишљала
Под својим очним капцима
И као да је почињао с тобом и пред тобом
Вечно млад од твог спокојног погледа
А ја сам љубоморан на њега због његове лепоте
С мојим сиротим пожутелим фотосима
Од којих ти окрећеш главу
Да би видела нова пространства
Обећао сам ти нећу више говорити о прошлости
Све одлази данас за твојим стопама
Једино што ми остаје од живота то је
Неки набор твоје хаљине
А ништа још није ни било
Тек сад те налазим
О љубави моја ја верујем само у тебе.

Превела Мирјана Вукмировић
slike pesnika

Оливера Шестаков – АНИ АХМАТОВОЈ, С ЉУБАВЉУ


olivera-sestakovНиси била жена обична,
корака лепршавог,
жудње твоје и у песми боле.
Горко је било живљење твоје,
судбина – усамљеност у двоје.

Ниси била пастирица,
ни краљица, ни монахиња,
ни сена изгубљена,
већ жена заљубљена,
поетеса незаборављена.

И када си патила,
умела си да прашташ,
када ниси ништа скривила,
грехе да испашташ.

У љубави ниси дисала сунцем,
већ те луна плавила,
довољан ти је за срећу био
звезданог злата прах,
одсјај пламена ког не гаси
ни заборав, ни страх.

Знала си да је немогуће живети,
телу без сунца и души без песме,
да треба душа камен да постане сиви
– учећи како са болом да живи.

Убише твоју птицу белу,
да не би певала о прошлости.
Ниси плакала тада,
срце си претворила у стење
и сви су ти преостали дани
били испуњени песмом
– птице убијене.

04. март 2016.
slike pesnika

Добрица Ерић – ЧИКО ЈА ТЕБЕ ГЛЕДАМ С НЕБА

dobrica eric ciko ja tebe gledam s nebaЧико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.

Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.

Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.

Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.

Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.

Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.

Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!

•У знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.
slike pesnika

Десанка Максимовић – САМОЋА

desanka maksimovic samocaОд јутра ходам адом
Између набујалих вода
Нигде никога, само тајна
Замршена грања,
Само ја и самоћа
Бескрајна, слатка и очајна.

Нигде зверке, детета, човека,
А мирис сунца наноси те отуд
Одакле нећеш доћи никад,
И небо има сјај твојих беоњача
И одјек једног поноћног плача
Уза ме корача.

И кад год ме грана дирне,
Чини ми се твоје раме
Иде уза ме,
Од сенке на стази учини се
Да ти чекаш,
А знам да то не може бити
Од сад па довека.
slike pesnika

Емили Дикинсон – НАЈЛУЂА РАДОСТ

emili dikinson najludja radostНајлуђу Радост спознати неће
Ко убог био није –
Уздржавање – Пијанство је
Од Винског силније –

У дохватљиво, премда ипак
Неухватљиво, жудња нек циља –
Не ближе – да ти из ропства душу
Не ослободи Збиља –

•Превели Јасна Левингер и Марко Вешовић
slike pesnika

Добрица Ерић – ЗРНО СНА

dobrica eric zeno snaДао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ЗАВЕТНА ЖЕЉА ДР РАЈСА

vojislav ilic mladji zavetna zelja dr rajsaКад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.

И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео
Пошто је дао Србији драгој
Снове и младост и живот цео.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – НЕЗВАНИ ТУЂИНЧЕ

vojislav ilic mladji nezvani tudjinceНезнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису...

† † †
"Благо потомству што за њима жали
Јер они беху: понос своме роду!
Благо и њима, јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу!"

† † †
"Испред врата домовинских,
У победном своме ходу
Изгибоше исполински
За јединство и слободу.
Њина дела славише се
До последњих, судњих дана:
Слава јату бесмртника,
Мир пепелу великана!"

• Стихови утиснути у мермерну плочу маузолеја на српском гробљу Зејтинлик у Солуну.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – КОМАД ХЛЕБА

vojislav ilic mladji komad hlebaНовембарска студен. Хучи Дрим у ноћи.
И док јата врана круже у висини,
Млад коњаник један, остављен, без моћи,
Лежи украј пута, врху на планини.

Полусмрзнут, гладан, усред снега ладна,
Беспомоћно чека да га смрт покоси.
Из снега му вири само рука јадна,
Ко да кору хлеба, умирући, проси.

Ратници, јунаци, ко на пратњи кобној,
Корачају тешко у бескрајном низу,
Снуждени и мрачни, у тишини гробној
Један од њих само приђе сасвим близу:

Кад виде младића он узбуђен стаде,
Два пут је, у сумњи, тужно главом ман`о,
– Синко, ево хлеба! – рече му и даде
Па још већма снужден, прође полагано.

И док снег албански провејава лако,
Завејани дечко, усред снега густа,
Држи хлеб у руци и почива тако
Немоћан да руку принесе до уста.

Ратници промичу, не чује се гласак.
Газе као сенке, сви суморног лика,
Опет један само застаде за часак
Кад виде крај пута згрченог војника.

Изнурен од глади, ближе с пута сиђе,
Пред оком му трепти црвен рој светлаца.
– Гле, мртвог војника! – помисли и приђе,
– Хајд` да узмем хлеба из руке мртваца!

И сегну, ал „мртвац“ стиште комад брже,
И прошапта тужно: „Не дирај ми, роде!“
Посрамљен се ратник ко опарен трже
И рекав: „Опрости! “, с војницима оде.

Док сваки њин корак један леш бележи
И док звезде трепте на албанском небу,
Осмехнути дечко још и даље лежи
И умире тако с погледом на хлебу.

Коњи и јунаци по цичи, хладноћи,
Пролазе крај момка, врху на планини.
Снег веје ли веје. Хучи Дрим у ноћи
И гаврани гладни гракћу у висини.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ПУКОВСКИ СВЕШТЕНИК

vojislav ilic mladji pukovski svestenikРањен, заборављен, већ помирен с гробом,
У крви је леж'о, с десницом на мачу,
И смрт очекив'о, кад одједном зачу
Глас тајанствен нечиј': „Сине, Бог је с тобом!"

Гле, свештеник добри! „Нећеш бити робом"!
Рече му и приђе кроз паљбу све јачу,
Прихвати га нежно, диже на грбачу,
И, кô добри анђ'о, понесе га собом.

И докле се, страшно, кô бура, за њима
Халакање чуло и док облак дима
Завијаше густо помрачени зреник,

Са теретом својим, подрта одела,
Ступао је хладно, под кишом шрапнела,
Свечан и узвишен, пуковски свештеник.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ВОЈНИКОВ ОПРОШТАЈ

vojislav ilic mladji vojnikov oprostajЗбогом, оче! Збогом, мила мати!
Ја вам више не могу остати
Јер Краљ зове у крвави бој...
Не чекајте, нит ме више зов'те!
Свршено је... Збогом! Благослов'те!
И прежал'те млади живот мој!
Ура, другови! У бојни ред!
Под крвав барјак! Напред! Напред!

Збогом, ружо, скоро узабрана:
Збогом, љубо, сунце мојих дана!
Остај здраво! Штитио те Бог!
Па, паднем ли у љутоме боју,
Чувај, љубо, успомену моју
И мој образ и синчића мог!
Ура, другови! У бојни ред!
У дим и огањ! Напред! Напред!

Збогом, надо, мој мирисни цвете,
Збогом, сине, збогом, моје дете,
Ах, ти не знаш, ништа не знаш сад,
Ал', кад буде, па кад време мине,
Кад порастеш, па кад чујеш, сине,
Рузумећеш... дичићеш се тад!
Ура, другови! У бојни ред!
У крв, у славу! Напред! Напред!

Збогом, брда и пољане травне,
Збогом, горе, српске горе славне,
Где сам чисти удисао зрак!
Српско сунце нек вам вечно сија!
Ако паднем — живела Србија!
Ако дођем — доћ' ћу кô јунак!
Ура, другови! У бојни ред!
За част, за славу! Напред! Напред!

Чуј! Већ труби... Јунаци, устајте!
Још једанпут добро прегледајте
Танад, бомбе и сабаља рез!
Па светимо тешке ране братске!
Поцепајмо ноте дипломатске!
Нека грмну: топ и митраљез!
Ура, другови! У бојни ред!
Ура! Ура! Напред! Напред!

3. Х 1912. год.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ТРУБАЧ

vojislav ilic mladji trubacЛежао је рањен, без снаге и маха.
Пук му преполовљен. Тад крвавом руком
Он докопа трубу, принесе је с муком,
И затруби „Јуриш!" из последњег даха.

И ратници стари, без мане и страха,
Ношени тим силним, чудотворним звуком,
Крвави и страшни, са заставом пред пуком,
Пођоше на јуриш у облаку праха!

И он виде масе где поново ничу,
И како, к'о вихор, крај њега промичу
Оштри бајонети и шињели груби,

И срушен, под каром, где се крв још точи,
Са осмејком благим он заклопи очи
И заспа занавек, с уснама на труби...
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – МАТИ И СИН

vojislav ilic mladji mati i sin– Шта ћеш, старка, овде, где куршуми лете,
На пољани смрти, сред крви румене?
– Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

– О, врати се, стара! Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна,
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана.

Забринута старка у Скопље се диже
Преко безброј поља, брда и сувата.
Пречицама жури и напокон стиже
и закуца алком о болничка врата.

– Ко је? – чу се. – Ја сам ратникова мати!
Родитељска љубав довела је мене!
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене!

– Ту је. – Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје.
– Боже, да л` је овде? Камо мога чеда?
Док одједном кликну: – Јово, очи моје!

– Како наши дома? – пита син полако,
Шта те нагна, нано, чак довде, до мене?
– Здраво су. Не брини! Ја дођох, тек тако
И носим ти, ево, чарапе шарене!

– Да ти их навучем, дед овамо брже!
Носићеш их с диком, нек је слава Богу!
Па покривач диже, ал` хитро се трже,
јер спази патрљке одсечених ногу!

Но уздржа срце, да бол не потече,
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти, и с поносом рече:
– Жив ми био, синко, и срећне ти ране!

Потом се јединцу наднесе на груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ДА САМ ЗНАО

vojislav ilic mladji da sam znaoДа сам знао да срећа одлети
Ко прах златан с лептирових крила,
И да радост – та неверна друга –
Намах прође ко да није била,
Ја у добру не бих хладан биво,
Већ бих цвеће певајући брао
И пун миља, живот бих уживо
Да сам знао!

Да сам знао да ћеш тако брзо
Испит чашу судбине ти клете,
Да ћеш младост сахранити златну
На дну реке, мило моје дете:
„Играј, певај, раздраган и чио!
Бог је зато дечји живот дао!“
Сваки дан бих теби говорио,
Да сам знао!

Да сам знао да ће твој гроб свети
Бити казна – по заслузи строга –
Намењена твом безбрижном оцу,
Удаљеном од Господа Бога,
Трго бих се још за твог живота
И пун вере, пред вишњег би пао,
Да излишном твоју смрт учиним,
Да сам знао!

Београд, 24.02.1925.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ОТРОВНИ ЦВЕТ

vojislav ilic mladji otrovni cvetУ дивној зори прамалечних дана
Ко сунце љупко обасјава свет
Под густим сплетом мирисавих грана
Нашао сам љупки и стидљиви цвет.

То беше цветак невиђен од људи
Надземна нека непојамна чар
То беше цветак што заносно буди
У души пламен, а у срцу жар.

Ко да га озго, где се звезде злате
Случајно доле упустио Бог
Рекав ми тихо: „Он је створен за те,
Запој га нежно соком жића свог“.

Љубљаху га силно у заносу пуну
Ал` једном грлећ убав цветак мој
Завирих дубље у сјајну му круну
И љуту гују опазих у њој.

И ја је гледах где јед смрти бљује
И грозећи се тад познадох млад
Да на обмани човек срећу снује
Да је истина скоро што и јад.

Златну нит снова покидану спазих
И омрзну ми варљив живот клет
Процвилех горко и ногама згазих
Мој лепи, нежни и отровни цвет.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – НАД ИЗВОРОМ ТИМОКА

vojislav ilic mladji nad izvorom timokaРаздрљен, сломљен, разбарушен
На стени сам високој.
Сумрачак, мутно праскозорје,
Јутарњи мир и покој.

Беспутна врлет, хаос стења
Где која прска биљка
Доле река, млин.
У млину туробно сја светиљка
Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне
Још тренут, секунду коју
Па ће ишчезнут заједно са мном
Чим вене своје раскинем страсне,
Чим крв источим своју.

Ко чежњив дрхтај чаробних жица,
Ко рајска мелем, струја,
Чује се благо вескање птица
И сладак пој славуја.

Уз тај пој миловах некад
Пун страсна огња жива,
Не слутећ да се у купи сласти
И капља жучи скрива.

Уз тај пој некад имадох с њом
И мио час и убав.
Уз тај пој стекох, уза њ
Нек сада и своју погребем љубав.

Отпојте птице, звонко отпојте
Дирљиво сетну коју
Да препун звука заћутим вечно
Кад крв источим своју.

Сеоске моме на извор журе
Обалском травом меком,
Чује се песма праћена смехом
И котла тупом звеком.

Младост златна, ти зрачна слико
без иједне црте грубе,
доба кад душе несвесно жуде,
а срца кроз сан љубе.

Ти још и не знаш под цветним велом
Који ти видак скрива
да наша љубав привидно дивна,
често и друкча бива.

Данас је срећна, безбрижна, ведра,
А сутра тужи, чезне.
Некад се кити венцима ружа,
некад у крв огрезне.

Сељанке витке, девојке красне
Отпојте песму коју
Док будем вене раскидо страсне
Да крв источим своју.

Ето и сунца, кроз застор рујни
Крајичком ока гредану
Како је дивно у своје биће
У душу своју жедну примити светлост
Коју не може ни сами гроб истрти.
О, ал је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти.

Сунце, о сијај не још за дуго
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју,
Док будем тупим сечивом струго,
Док крв не распем своју.
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ЗВОНИ

vojislav ilic mladji zvoniЖурећи стазом из кобнога села,
Кроз тужна поља као злато жута,
Ја и мој чувар, лица невесела
Уморни, најзад седосмо крај пута.

Ту, чекајући на долазак кола,
У сухој трави ћутасмо нас двоје;
Он – жилав, снажан; ја слаб и пун бола.
Сваки у мисли утонуо своје.

Ниоткуд гласка. На житне пољане
Омара јулска жестином припекла,
А крв из моје још скорашње ране,
Капља за капљом лагано је текла.

Сумње и молбе, гњев, немирну радост –
Све сам сад глед`о у тами за собом,
И једну бујну, вероломну младост
Почету песмом, завршену гробом!

Па сањах: „Где си лепо доба сретно,
Кад смо у смеху и детињској шали
Ишли дуж реке и кроз поље цветно,
Црвене булке шанчевима брали?

Где су сад дани и часови мили
Кад би у шетњи у шумицу зашли,
И једно друго тобож изгубили,
Па би се опет уз клицање нашли?

Кад сам сав збуњен с муком од ње скрив`о
Те да не спази да ми дршће рука,
Док бих јој уз пут невешто везиво
Смакчуту свилу врпцу око струка?

Где су тренуци кад се гласно дивих
Блиставој дражи њених ситних зуби
Кад сваки цветак мирисаше:
„Живи!“ ,а сваки славуј цвркуташе: „Љуби!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Љубави, срећо, којом живот сладих,
Шумарци, стазе обрасле у цвећу
Ви, пратиоци мојих дана младих
Никад вас више ја имати нећу.

Не, нема слатких илузија више,
Кад човек знаде да сред земног дола
Највећа срећа и сласти највише
Постају извор најдубљега бола.

А сунце жеже. Спавају долине.
Тегобне снове сва природа снује.
Само у часу те мртве тишине
Досадни цврчак однекуд се чује.

И гле, мој чувар скиде капу с главе.
Куд га то мисли далеко односе?
„Шта слушаш, брате“ упитах, пун страве,
А он ми рече: „Звони...Сад је носе.“

Не питах више. Само сам уздано,
Кô да ме стрела кроз прса пробола.
Лежах ко мртав, а затим, лагано
С још два чувара уђосмо у кола.

И тад ко дуси јурити узесмо
Преко мостова, брда и долина,
У дивљем трку и пред вече бесмо
Под кршним Ртњем, сликом исполина.

Па напред! Возар лудо узмахује
И бичем шиба, знојну кљусад гони.
Стражари ћуте... Ах, да л` се то чује
Како однекуд звони...звони...звони?
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – ИЗ ЈЕДНЕ ШЕТЊЕ

vojislav ilic mladji iz jedne setnjeГоре сјај сунца, чар зеленога крша,
Доле из крила суморне дивљине
Отргнут Тимок бруји, и искаче
Из црне хладне, мемљиве пећине.

Хајд’мо – ја рекох – Тимоковом врелу!
Ено окомка крај обале ове!
Ту ћемо сести окружени водом,
Слушати жубор и сањати снове!

Не – рече она – страшим се тог врела!
Ко гробни задах да из њега пири!
Но хајд’мо горе, где је светлост сунца
Где лете орли, ветар и лептири!

Ал’, драга, – рекох – пут је тамо стрмен
И док ја нисам у селу још био,
Да л’ те је, реци, мој супарник срећни
Путањом оном горе изводио?

Ах, лудо моја! – зачух прекор нежни –
Том вечном сумњом што жалостиш мене?
Да, пут је стрмен, ал’ хајде, да видиш
Да не премаша снагу једне жене!

И тада стиште с камена на камен,
У хитром скоку – кô лака газела.
Очи јој сјаху. Један блистав прамен
Беше јој расут преко лепог чела.

Пред њом се уз пут сплетаху стоструко
Вињага, павит и бујад зелена;
Купина трњем задираше грубо
У њене скуте танушне ко пена.

Залуд је враћах! Гвоздено упорство
Сјаше из њеног зажареног ока;
Док, на по пута, јогуница лепа,
Суста и клону... и даље ни крока.

Ветар се титро хаљиницом њеном,
И златном косом меканом ко свила;
Сунце се баш тад спустило за брда,
И сва се шума ућутала била.

Доста! Не треба! – ја рекох, а срце
Тад ми је било да прса раскине!
Један је славуј баш тад прижељкив’,
У томе часу вечерње тишине;

А Тимок јец’о, тешко заогрнут
Мраком, кô адском злокобном хаљином.
Над чим уздишеш! – упита ме она
– Над својом срећом и твојом врлином!
slike pesnika

Војислав Илић Млађи – НОЋНА СВИРКА

vojislav ilic mladji nocna svirkaКад лепа „Госпа“, у поноћно доба,
Са пуно чежње завесу отшкрине,
До ње тад допру заношљиви звуци
С „Господинове“ танке виолине.

А у тој свирци дрхте бол и чежња,
Занос пун страсти и љубавна сета;
Ко да каже: „Та зар нисмо млади?
Пустимо љубав слободно нек цвета.“

Колегинице, љупка, млада жено!
Зашто копниш тако у одаји сама?
Изиђи да видиш драж априлске ноћи!
Зар ти није тешка самоћа и тама?

Прозори су моји отворени вазда.
Унутра постеља угодна и мека.
Рука ми немарно превлачи врх жица –
Ал` срце...срце... оно на Вас чека!

„Та заборавите прошлост, дужност, мужа!
Дођите амо, лепа млада жено!
И у мојим груд`ма жар млађани тиња,
И моје је срце чежњом опијено.

„Ил` мислите, можда, ја сам хладна стена,
Да крв не тече у жалима мојим;
Не варајте се! Сит сам селских цура!
Ја бих да Вашу наклоност присвојим!

„Дођите амо, лепа млада жено,
Да сркнете љубав сред ноћнога мира!
Не бојте се ништа! Јер има далеко
Од Вашега мужа до Кривога Вира!“
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

И престадоше звуци виолине,
Као да чекају шта ће бити сада...
А на прозору нерешљиво стоји,
Стоји и мисли учитељка млада.

Да ли да иде? А прошлост ? А верност?
...............................................
Зар да заборави на оног човек?
...............................................

Који је на њеним девојачким груд`ма
Сањао небо, Бога, рајске двери;
И чију љубав чисту и дубоку
Сва вечност не би могла да премери.
Зар све да згази?... И она се мисли...
Слатка је нека језа подухвата;
Мисли – и шапну: „Опрости ми, Боже!“
Погледа у ноћ и отшкрину врата.

И ко кад птица, плашљива и лака,
Рашири крилца у ноћној тишини,
И она прхну и ишчезну некуд,
Преко сокака – к својој „Виолини“.

И снажна рука сеоскога уче
Појави се на мах у тренутку томе,
Придржа птицу, и прозор полако,
Нечујно – тихо затвори за њоме.

И птице неста...птице моје миле!
– Да л` има Бога и сред ноћне тмине?
Тишина... Само из избе допире
Пригушен, сањив дрхтај виолине,

Као кад жица о жицу се таре...
– Ал` ћути, песмо, даље не говори!
Небо и земља спе у томе часу!
Само брз Тимок шуми и жубори...
slike pesnika

Војислав Илић Млађи

vojislav ilic mladji pesme biografija poezija stihovi
Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици, месту у близини Пожаревца. Школовао се у Пожаревцу и Београду, где је завршио Правни факултет на Великој школи 1903. године.

У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао је широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929.) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.

vojislav ilic mladji poezija sustine

Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.

После Другог светског рата, у Југославији без краља, са црквом у мишјој рупи и са радикално редефинисаним националним питањем, за Илићеву родољубиву и државотворну поезију није било места. Његови лирски стихови остали су у оптицају захваљујући Антологији Богдана Поповића. Само стваралаштво Војислава Илића Млађег наилазило је на опречан пријем у јавности и код књижевне критике. Док га Скерлић, као визионар и неко ко глорификује истину, оцењује прелазном оценом, за Радомира Костантиновића и Симу Пандуровића превасходно је дворски и гробљански песник са видним националним опредељењем.

У Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован под комунизмом и тако неправедно заборављен. Објавио је 40 књига, радио у Апелационом суду, а касније, све до пензије, био инспектор у Министарству правде.

Познати Илићеви радови с разлогом су означени као одјек тешке породичне трагедије. Разјарен, љубомором доведен до безумља, Војислав извршава погубни чин пуцајући из пиштоља у жену коју воли. Након тога, безуспешно покушава самоубиство и довека живи у греху и кајању. У његовој поезији уочава се хронолошки свеобухватни низ догађања и доживљаја сопствене трагедије. Писао је и као младић, али не тако болне песме проживљеног садржаја, трагедије коју му је судбина доделила. Писао је по принципу реципроцитета, ослобађајући душу чемера као баласта, а тиме изнова оживљавао успомену на злу коб. Песме Ноћна свирка, Из једне шетње и Звони познати књижевни критичар тог доба Богдан Поповић уврстио је у своју Антологију. До тада осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама, дотакнут личним суновратом досеже песничке висине. Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.

Војислав Илић Млађи је умро 22. маја 1944. године у 6 сати изјутра. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичну гробницу у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина.
slike pesnika

Перо Зубац – УЛАЗИШ У ПЕСМУ

pero zubac ulazis u pesmuУлазиш у песму као у свој врт
слажеш речи, помераш младо дрвеће
у некакав ред разумљив твом оку
тако нехајно као што у сан мој
улазиш као у свој врт
где те свака травка с радошћу
дочекује и сунце ти на раме силази,

И корак ти је лак и нечујан,
као да си и сама од сна саткана,
из ноћи у ноћ тако са морем
снагу премераваш, умирујеш га
речима и у послушну птицу претвараш.

Улазиш у песму као у свој дом
где је све обликовано твојом руком,
која и мојом руком узалудне
речи исписује које би да ме
од тебе одбране.
slike pesnika

Душко Трифуновић – ЛУДО И НЕЗАБОРАВНО

dusko trifunovic ludo i nezaboravnoНе уздиши у мом загрљају
Зли духови могу да те чују
Привели смо нашу лађу крају
И сад мирно чекамо олују.

Ништа није за веке векова
Све што имам то је лудост ова
Младост какве не беше одавно
– Беше лудо и незаборавно.

Једног дана у године тешке
Када седнем да саберем грешке
Смешкаћу се и хвалити јавно
– Беше лудо и незаборавно.
slike pesnika

Милан Дединац – ГОВОРИ НОЋИЛО

milan dedinac govori nociloНе лежем. Сву ноћ се свлачим, па облачим.

Где вреба смрт?
Одакле?
Из тог скупљеног пласта по ком сам синоћ лежао
па разгртао самоћу

Ветре! ветре! што ћеш ме под вече
затећи на путу
чекаш ме да прво сенком источно небо замрачим?

У теби, теби
хоћу
– крај у овом капуту!

Ја га ноћас облачим
да га не свлачим никад више
никад више

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми облак шаље?

Кажи,
где вреба смрт?
Одакле?

Иза тог скупљеног пласта на ком сам дуго лежао
и разгртао самоћу
а она труло мирише

Ја ноћас капут облачим
да га не свлачим
никад више

Да ли под ноћним страшилом
које ни поље ни мене никада неће моћи
од сенке да сачува?

Ах, само – до пласта тог у ноћи!

Ја нећу даље.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми небо шаље
о, смрти глува?

1925.
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта