Тешки дани – споро пролазише,
погубљење видех својих надања, крв.
Воћњаке мог оптимизма
полако поче нагризати црв.
И одједном схватих:
да то лице благо
што несигурно гледаше у моје очи
може постати биће ми драго
и тад му подарих све дане и ноћи.
И све молитве сиђоше ми с неба.
рекоше – он је све што ти треба,
и да стрпљење буде ми друг,
али сумња пуста мира ми неда,
кô да моја срећа враћа неки дуг.