Textual description of firstImageUrl

Маријана Банзић Ђоинчевић | ПРОСЈАК




Бежао је од злобних погледа,
крио се од лоших речи,
тражио лек што успомене лечи,
до цркве је старе стигао без даха
и ено га, крај иконе клечи 
као мало дете у тишини колевке
сам – над судбином свог живота јечи.

Он трчи ка смрти, зове је и моли,
све што има то је живот голи
и не може више бити његов роб,
најдражи поклон био би му гроб.

Он дрхти, пролазницима прича
причу свог живота да им наук буде,
али како просјак може бити достојан
да посаветује горде људе...

Његове се речи ломе о зидове
и опет у старој цркви клечи,
моли Бога да последњи буде 
који над својом судбином јечи.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана