Textual description of firstImageUrl

Милорад Павић | УНУТРАШЊА СТРАНА ВЕТРА




Све будућности имају једну велику врлину: никад не изгледају онако како их замишљаш.
Постоје разне љубави. Једне се могу набости само виљушком; друге се једу руком ко остриге, неке се морају ножем сећи, иначе те задаве, а има их и тако чорбастих да помаже само кашика. Или да се беру као јабука коју је убрао Адам.
Мир се добија, а рат још ниједан нико није добио.
Ко какву капу има, оном и поздравља. Писмен гледа у књигу, научен гледа у мудрог, а мудар у небо или у сукњу, што може и неписмен...
Дедовину своју разметоше, имање своје презадужише, новаца им већ нестало одавно, а одскора и вере, али им при свем том остаје она иста страст као кад су били у богаштини...
Срећа је посао који волиш и жена која воли.
Овај свет не припада нама него нашим очевима и њиховим вршњацима и они се осећају и понашају као његови једини сопственици. А ја и моји вршњаци били смо и остали бедна слушчад оних што су у овај град сишли поштапајући се сабљом и допловили са страним војскама. Од покољења наших очева ми нисмо добили само положај служинчади, него и један сагорели, полууништени свет, једно гладно детињство, и они који су нам га дали од тога су начинили врлину, којој ми још увек робујемо.
А ми сами, ми смо ту да добацимо понеку реч у прозоре и врата крај којих ћемо минути...
Колико света само човек среће у последње време у сновима! Као никад! Већ сам пренасељен! Овоме дупе рано почиње, већ у струку. Ствари које у животу изгледају невероватне, тајанствене и фантастичне, крију иза такве варљиве спољашњости најобичније случајеве.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана